Arapi u BiH: Ovo je vaša zemlja, mi dolazimo samo ljeti

Dating > Arapi u BiH: Ovo je vaša zemlja, mi dolazimo samo ljeti

Click here: ※ Arapi u BiH: Ovo je vaša zemlja, mi dolazimo samo ljeti ※ ♥ Arapi u BiH: Ovo je vaša zemlja, mi dolazimo samo ljeti

Anglosasi mjesečnicu nazivaju »the curse«, prokletstvom, i doista u menstrualnom ciklusu nema nikakve individualne svrhe. Poslije intoniranja himne RS koju je sviralo svih 150 trubaca nastupio je Bora Djordjevic sa svojom himnom Pogledaj dom svoj andjele. Tu se dobro jede i pije a ne prica o politici. Морате да се одлучите.

No muški ne bi mogli u potpunosti uživati u toj povlastici kada je ne bi smatrali utemeljenom u apsolutu i vječnosti: iz činjenice svoje nadmoći pokušali su ustanoviti pravo. Iako se tilsumi izrađuju za vrlo širok spektar ljudskih želja najčešće se ipak pišu za ljubav. Prvi način je ignorisanje, drugi način je krug ljudi koji su porodica i prijatelji, gdje se opustite i pobjegnete od te realnosti, tako da postoje načini. Uglavnom, pate od nevidljive tegobe koja im blokira sreću i tako gube najbolje godine svog života prepuštajući se očaju i tuzi. Dobila suglasnost od Hepa. Zna da Njemacka na svakoj drugoj stali ima malu elektranu? Razdor, podijeljenost, prepirka i svađa su kazna, neuspjeh, gubitak, slabost i sramota, na što aludiraju riječi Uzvišenog:... Beduin Da bi stvari stavili u prave vrijednostiruke trebali bi da spomenemo to, da je Hrvatska turistička velesila i da bi u tom kontekstu trebalo Hrvatski vazdušni promet porediti sa grčkim koji iznosi 58 miliona putnika godišnje!? Jedan od recepata za izlazak iz krize zemalja u tranziciji bila je i privatizacija. P j ja, Bosna i Bošnjaci u ovoj priči samo j jp sredstvo da Turska nešto odbrusi Evrop pi, namjesto da budu turska politička i j p moralna obaveza?!

View Poll Results : Kome biste dali glas na predstojećim predsjedničkim izborima Milan Kujundžić 33. Imena im jesu neobična, ali oni sebi daju sasvim obične nadimke.

329 - Centralni komitet nije to odlučivao.

Zato i počinjemo razgovor sa konkretiziranjem ove teze. Konflikt u nekadašnjoj Jugoslaviji nije sukob naroda, bez obzira što se nastoji prikazati kao takav. Pitanje je šta je narod: on nema dušu, on se ne rađa i ne umire, to je jedna pretpostavljena forma. No kao i sve ostale forme pretpostavljena kvaliteta nacije, klase, religije, staleži i sl. Nije sporno kad su komuništi bili avangardni, sporno je kad su postali elita i kasnije nacionalisti. Znači, u jednom momentu taj imidž, pretpostavljen imidž avangarde klase, su zamijenili sa isto tako pretpostavljenim kvalitetom avangarde naroda-nacije. I ta transformacija imidža u očuvanju vlasti manifestuje se vrlo katastrofalno. Tako eto narod, nacija, predstavlja njihovu zaštitu. Isti onaj narod kog su doveli tamo gdje jeste, do ruba samoodržanja. I zato nije ovdje riječ o sukobu naroda, ali kao što je vidno narod je moguće instrumentalizirati. Klasična militarizacija Kakva je veza između raspada bivše Jugoslavije i spomenute militarizacije na tom prostoru? Upravo u tom smislu teza o svetom trojstvu je vrlo interesantna. Za vrijeme drugog svjetskog rata imali smo potrebu, na prostoru Jugoslavije, za povezivanjem ideje, države i instrumentalizacijom sile. Tako da je država praktično bila partijsko - armijska, partija državno-armijska i armija državno-partijska i njih je objedinjavala jedna ličnost Josip Broz Tito. I tada je to bilo poželjno, integrativno po narode i narodnosti ali i potrebno konkretnu čovjeku. No po završetku rata moralo je da se stavi tačka na ovakvo trojstvo i da se pređe na mirnodopske uslove. To, nažalost, nije bio mali problem. Najveći dio ljudi tih aparata ništa drugo bolje nije znao da radi osim da ratuje, vodi politiku te partije, a uz to su postali vrlo značajan faktor vlasti i uticaja. Tako je poslije odlaska Tita, 40 godina poslije rata trebalo svesti račune. Bilo je vidno da je državni aparat 52% veći nego što to najblaži evropski standard podrazumjeva a njegovi nosioci imaju 300 posto privilegija više nego im objektivno pripada. I sve dok je prodavala vojnu opremu, oružje i svoje usluge bilo je dobro, ali u onom momentu kad je trebalo taj proces zaustaviti, praktično počinje i proces raspada Jugoslavije. Kao građanin Sarajeva bili ste direktni svjedok rata u Bosni i Hercegovini. Vaš dom i dom vaših roditelja je razoren, mnogi sugrađani ubijeni. Smatrate li da se ipak malo radi na utvrđivanju i imenovanju vinovnika za sve što se dešava? U ovom što sam već rekao markirali smo i vinovnike iako ne poimenično i direktno. Taj sistem u svom centru, Beogradu, je pobjegao iz jednog imidža u drugi. Taj nacionalizam je isprovocirao, jer su mu trebali, i druge nacionalizme. Tako su na cijelom prostoru bivše Jugoslavije pobijedili nacionalni politički programi. Makedonija je možda častan izuzetak ne u tom smislu nacionalnih pobjeda već posljedica. Ovdje još nema političkih konflikata te vrste. Ali u onom momentu kad su pobijedili nacionalni programi oni su suspendovali sve što je internacionalno i danas samo figuriraju kao forme borbe za prevlast i pravno naslijeđe nad njima. Jugoslavija, Ustav SFRJ, JNA, devizne rezerve, i sl. Primjera radi srpski dio partije, armije i države bivše Jugoslavije u Beogradu su još na vlasti proglašavajući sebe Jugoslavijom, odnosno jedino legitimnim nasljednikom njenih institucija, razoružao je sve ostale jugoslavenske narode a enormno naoružao Srpski narod i to u početku njegov fašistoidni dio a kasnije i najveći. U tom kontekstu, onda kad je bivša JNA odlučila da podrži srpski nacionalni program na Kosovu, ili pak napustila granice Jugoslavije u Sloveniji, ona se stavila u funkciju srpskog nacionalnog programa ali i funkciju stvaranja granica srpske nacionalne države. Ključni problem Gdje je po vama kraj svega ovoga, odnosno koje su krajnje konsekvence? Na žalost kraj je na početku, a ovo što se dešava između, je tragedija tog kraja. Ključni problem je zaustaviti militantnu silu. Prije svega u Bosni mora da se zaustavi, i to ne samo da se dobije na primirju, već da se eliminiše kao faktor raspleta krize. Smatram da i međunarodna zajednica koja je mnogo kumovala drami južnoslavenskih naroda mora da da svoj konkretan doprinos zaustavljanju zla osvajanja. Ne mislim da Srbija treba da se sravni kao Kuvajt, ali mislim da EU i Amerika moraju i sami da plate ceh svoje loše politike na tom prostoru. Moje skromna nastojanje idu u pravcu upoznavanja južnoslavenske i svjetske javnosti sa tragedijom koja nam se događa i uvjeravanje te javnosti u nužnost zaustavljanja zla sad i odmah u Bosni i Hercegovini. Ukoliko se ne zaustavi sad logika njegovog kretanja ali i pravac idu put Sandžaka, Kosova, Crne Gore ali i Makedonije. Ali i da ne dođe do direktne vojne intervencije u Makedoniji ona će biti preplavljena sa izbjeglicama i u ovom ekonomskom i političkom okruženju može da bude isto kao i rat. Mnogo se govori o angažovanju intelektualaca u aktuelnoj situaciji. Kakvo je vaše mišljenje o ulozi i odgovornosti intelektualaca u ovom vremenu? Nisam siguran da intelektualci počinju ratove, ali vjerovatno kumuju onom što se događa. Dio naših, uslovno rečeno intelektualca, je svoje znanje i pamet dao u instrumentalizaciji sile zla. Ali izvjesno znam da je jedan dobar dio intelektualaca pojavu nacionalnog imidža i taj imidž smatrao vrlo neozbiljnim. Tu je možda i najznačajniji dio odgovora zašto intelektualci ćute. Oni jednostavno postavljaju sebi pitanje šta gube a šta dobivaju? I intelektualci su ljudi koji nisu izdvojeni od socijalnog okruženja, oni su i roditelji i supružnici i u borbi za održanje u socijalnoj grupi kojoj pripadaju, pojedinci jednostavno pokleknu, amortizuju svoj otpor. Mnogi od njih čekaju da budu sudije. Problem je samo u tome što neko ipak mora stvoriti uslove da bi se moglo suditi. Znači li to da je jedinstveno njihov izbor ćutanje ili izbor neke od strana? Intelektualac bi morao da se opredjeljuje između zla i dobra. On ne bi smio da se opredjeljuje prema pretpostavljenu kvalitetu posebno ne prema instrumentaliziranim nacionalizmima odnosno u krajnjem nacizmima. Oni moraju da imaju vrlo jasan odnos prema zlu i prema dobru i njihovim konkretnim nosiocima, a to nije Srbin, Hrvat, Bosanac... I tu mora da se reaguje. Uistinu veliki broj intelektualaca piše i govori da bi se opravdao pred savješću ali očito u ova vremena to nije dovoljno. Ovdje se traži jedan drugi mnogo konkretniji angažman, koji pak ne podrazumjeva pušku u ruci. Ima jedna teza po kojoj je velika hrabrost danas biti dezerter. Ali šta podrazumjeva dezerterstvo, samo napuštanje puške ili i borbe? U ovom momentu borba nesmije da splasne, ali ona podrazumjeva borbu za čast, dostojanstvo i identitet, čovječiji integritet, pa i borbu za golu egzistenciju. Mora da pobjedi dobrota, univerzalnost, čovjek i njegova priroda a ne zlo i nepriroda. Osman Pirija 1925 - 2002 Ševko Kadric Razgovor ljeto 1998. Sarajevo Osman Pirija, foto. Kadrić: Da počnemo sa održivim razvojem o čemu smo razgovorali prije skoro 7 godina dok smo obilazili Podrinje? Pirija: Danas su puna usta našim ali i svijetskim stručnjacima održivog razvoja, kao to je neko svjetsko otkriće nepoznato na našim prostora i mi to sada uvozimo u tranziciji sa zapada. Pogledate zaštitni znak Hepoka to su dvojica muškaravca koja nose veliki grozd groždja izmedju sebe. To su ona dvojica iz biblijskog mita koje Mojsije šalje u obećanu zemlju prije nego ih je sve tamo poveo. Pleme koje je pratilo Mojsija do obećane zemlje se počelo buniti nevjerujući da uopšte ta zemlja postoji. Eto oni se pojavljuj u tom mitu sa velikm grozdom donesenim upravo iz te obećane zemlje. Mi smo Hepokom htjeli u Hercegovini stvoriti obećanu zemlju. Htjeli smo izvući ljude iz neimaštne, htijeli smo ih zadržati na njihovim ognjištima i upravo tu im napraviti obećanu zemlju. Tu smo tražiti zlato u njihovim rukama na njhovoj zemlji a ne da po svijetu u bescenje prodaju svoj znoj. Mi smo na neplodnim zemljištima startovali sa projektom Hepoka. To je zemljište bilo u državnoj svojini i mi smo na tom devastiranom skoro napuštenom zemljištu, zemljištu na kom je bila sljunkara dobili plodnu zemlju. Tu smo nastojali podići plantaže, vinarije i od naslijedjenih autohtonih vrsta groždja Žilavke i Blatine napraviti industriju. Da bi dobili kredite morali smo imati zemljište i dovoljan broj čokota. Kao bazu za vinograde mi smo podigli farmu krava. Tako je jedna krava davala djubrivo za jedan hektar plodnog tla. Trebalo je uspostaviti biološku ravnotežu na tom postoru, to je bio sistem. Trebalo je povezati: tlo , vodu, krave, vinariju, staklenike, novi tip radničke klase... Poremećaj jedne od ovih karika značilo je raspad sistema. Eto to je taj održivi razvoj koji smo mi tada startali u Mostaru kao svojevrsno tehnološko i razvojno čudo. Naša tragedija je bila u tome da tadašnji sistem nije podržavao takav ravoj ni Hercegovine ali ni Bosne. Kadrić: Je li po srijedi samo neznanje? Pirija: Ima tu više momenata. Privredu i poljoprivredu je trebalo razvijati kao dvije komplementarne djelatnosti. Naprosto nemoguće je biti nerazvijen pored tolike količine vode koju ima Neretva i njene pritoke i toliko padavina koje padnu na ovo područje. Trebalo je samo tu vodu uhvatiti i sa njom gospodariti. Problem je nastao što smo mi proizvodili proizvode koji se nisu uklapali u centralno planiranje upotrebe prostora Bosne i Hercegovine. Kidrićevo planiranje je polazilo od toga da Vojvodina, Slavonija, Makedonija i Srbija proizvode hranu za potrebe Jugoslavije pa i svjetsko tržište a da Bosna i Hercegovina bude prostor teške industije, obojene industrije, šumastva. Ako se nešto i proizvodi u Hercegovini onda je to trebalo da bude pamuk i tzv. I sve je to trebalo da zadovolji potrebe autarhičke zatvorene privrede. Po tom plan trebalo je da Hercegovina ima 30 do 40 hektara vinograda. A mi podižemo za 5 godina 250 hektara vinograda. Do tada je više od 500 hektara vinograda godisnje izumiralo. Bosanski parlamntarci u Saveznoj skupstini su tražili da se finansiraju i vinoradi od 5 hektara. Do tada je po standardu za ta sredstva mogla samo da konkuriše Vojvodina, Makedonija i Srbija, mi naprosto nismo imali tolikih površina. Tako je taj usvojeni amangman na Zakon povukao ogromna sredstava u Bosnu i Hercegovinu iz saveznog budjeta. Šta to znači govore podaci da smo mi u Hepoku angažovali 150 kalemara iz cijele Jugoslavij. Poljoprivreda se javlja kao nosioc razvoja, javalja se jedna nova radniča klasa pored uobičajenih rudara i šumskih radnika. Sad su tu i traktoristi, svjećari, vinari, farmeri mimo uobičajenih radničkih kombinezona. Hepok proizvodi 3 - 5 miliona kalmova godišnje. Ključ takvog poljoprivrednog razvoja po meni je voda ali je problem što je bio nekakav zakon kojim se zabranjuje navodnjavanje vinograda kao loza dobija na kvantitetu ali gubi kvalitet. Mi smo egzaktno dokazali neodrživost takvih tvrdnji. Bez tla pomoću rastvora. Medjunarodni fond mi je odobrio sredstva za demonstraciju takvog načina proizvodnje na južnoslovenskim prostorima. Tim je narušena koncepcija petogodisnjeg plana da Bosna i Hercegovna treba da se razvija sa teškom industrijom. U njen grb je bio smješten dimnjak a što neko proizvodi groždje za svjetsko trežiste to niko nije planirao. Mi smo poslovali po svim zakonima svjetskog xafsinga. Posto smo proizvodli cvijeće onda smo štampali vjerski kalendar sa motivima cvijeća. Kupce smo trebali podsetiti kad da kupuju cvijeće. Politika nas je optužila da propagiramo vjeru. Hepok se nije uklapao ni u sistem vladanja društvom. Umjesto da se formiramo na komunalnom principu mi smo se udruživali proizvodno prelazeći te administrativne granice i bježali smo kontroli, kako su nas optuživali. Mi dolazimo i u sukob sa načelima naučnog istraživanja u Bosni i Hercegovini tada mi stavljamo nauku u funkciju razvoja preduzeća i za ta istraživanja društvo nema sredstava. Mi smo izvozili groždje, vino, breskvu, cvijeće. Mi smo naučili narod da troši cvjeće. Sarajevo je 1981 više trošilo za cvjeće nego za vino. Šezdesetih godina Savezna vlada pošalje mene na nekakav seminar o planiranju korištenja zemljista na Mediteranu i trebalo je da postanem savjetnik za ta planiranja ali ta naučna saznanja ja sam primjenio u planiranju korištenja zemljišta izmedju Mostara i Čapljine. Do danas tamo izmedju Neretve i ceste nije izgradjen ni jedan objekat. To je zemlješte namjenjeno je za navodjnjavanje i poljoprivredno gospodaranje. Kadrić: Očito do razračuna je moralo doći i on se i desio? Pirija: Razračun sa Hepokom je počeo sa pisanom primjedbom na lokaciju Aluminijskog kombinata koju sam ja potpisao a sadržala je 7 stranica. Ja sam pozivajući se na najveća svjetska iskustva u oblasti aluminijskih kombinata i njihovih štetnih posljedica na okolinu kao direktor Hepoka ustao u zaštitu krava, breskvi, vinove loze, stakla, ljudi na prostoru Mostara, Hercegovine. Ustao u zaštitu onih kojm će početi da opada kosa, da se lome kosti i sl. Udaljenost farme krava Hepoka od Aluminijskog kombinata je bila svega 800 metara. Moja primjedba je bila na lokaciju tako prljave i štetne tehnologije i štetne indstrije koja je trebalo da uništi našu obećanu zemlju. Prva je o dodjeli priznanja zaslužnim, medju kojim sam i ja. Druga tačka je podizanje kamena temljca Aluminijskom kombinatu. I taj neprijateljski čin nije samo verbalni već i pisani koji je poslao u opštinu na 7 kucanih stranica. Da bi se instalirao aliminijski kombinat tada, trebalo je zaustaviti i uništiti Hepok. Hepokov institut o kontroli zagadenja je uništen tako što mu je to pravo kontrole oduzeto a dato Aluminijskom kombinatu. Tako je zagadjivač postao i kontrlor zagadjenja. Poslije izgradnje aluminijskog kombinata niko više nije mogao koristiti nizvodno vodu rijke Nereve. Zastavljen je razvoj čitavog regiona. Praveći bilans voda na ovom području ustanovljavam da opština ima 126 000 stanovnika. Ali je problem što je 90% te energije koristio aluminijski kombinet. Taj luksuz elektrolize sebi mogu piuštiti samo visoko razvijen države koje neznaju šta će sa električnom enerijom poput Norveške. Tada ali i danas svi planovi oživljavanja Podveležja i Hercegovine su neodvojivi do dvije tvari: vode i električne energije. Da bi izvukli vodu na visinu trebaju nam pumpe a njih pokrece električna energija a da bi vratili život treba nam voda. I to je ključ razvoja ovog kraja i ranije a i sada. I svakako da se eliminišu zagadjivači tako što će poštovati pincipe korištenja ekološki dozvoljene tehnologije koja ne zagadjuje vazduh, vodu ili zemljište. O političkim pretpostavkama danas ovaj put ne želim da govorim. Kadrić: Ekološka situacija danas u Bosni i Hercegovini? Pirija: Sreća te danas ne počinjemo sa dimnjakom na grbu Bosne to bi moglo da bude nešto što je nada. Kažu mi da se tek sad podmladjuju šume oko Zenice iz panja. Ulovili ribu ivarak koji je indikator čistosti rijeke. Ivarak je nestao kad je Neretva zagadjena. Ekološki pokreti umjesto da šire kulturu življenja oni prave hepening senzacionalno skrećući pažnju na odredjeni poblem. Primjer je hidrocentrala oko Konjica. A ja pitam: Šta mi imamo osim vode danas u Bosni i Hercegovini? Šta je to što je razvojna garancija i šansa osim vode ovdje? Hoćemo li ponovo sjekiru pa u šumu i prodavati je bud zašto vani? Izgradnjom hidrocentrale će daleko veća korist biti za proizvodnju hrane nego što je sad imamo tamo. Za turističku budućnost Jablaničkog jezera centrala iznad Konjica igra izvarednu ulogu, jer će se pomoću nje moći održavati onaj nivo vode koji se bude želio imati. Sa vodom se tako komanduje. Ta voda će omogućiti pravljenje kvalitetne ribe. Norveška je udesetorostručila proizvodnju riobe u slatkoj vodi u zadnjih 10 godina, a okružena je morem. Zato što za tu ribu ima certifikat kao zdravu a onu u moru nema. Kupci danas na zapadu naprosto diktiraju i traže zdravu hranu. I zato bi bilo dobro da ekolozi šire kulturu življenj nudeći ekonomske i kulturne alternative a ne apriori biti protiv razvojnih planova. Skoro sam prolazio pored Jablaničkog jezera i vidio smeća da mi je žao što nisam snimio kao nešto nevjerovatno. To je kultura življenja to je nužno predmet bavljenja onih koji sebe nazivaju ekolozima, zastitnicima zdrava življenja. Sarajevskim ekolozima napmjer ne smeta da se u srcu Sarajevskog polja u Butmiru napravi na 250 hekrata šljunkara. U srcu obradivg zemljišta čim je nepovratno izgubljeno to obradivo zemljište. Lično mislim da nam treba više vrlo konkretnih aktivnosti poput onog u Visokom koje ima prvo u BiH katastar zagadjivača. Dovoljan je bio jedan čovjek, hemijski tehničar koji je otišao u opštinu i rekao: Ja sam bez posla i htio bih to i to raditi. I on je to uradio. On je registovao zagadjivače vode, vazduha i zemljišta. Navikli smo na parade. Kako je industrijska svijest išla u krajnost: uništi sve što je prirodno to ovi sada idu u drugu ne smiješ ništa. Kadrić: Kako dizati Bosnu iz pepela danas? Pirija: Sad u ovom periodu Bosna bi trebala imati dva cilja: Prvi proizvesti što više hrane i drugih proizvoda za domaće potrebe kako bi se smanjio strahovit platni defit. Preko 90% rode se danas uvozi. Takav deficit trgovinski ne može niko izdržati. Drugo naći strategiske proizvode za svjetsko tržište i postati konkurentan. Ta dva cilja imaju i sporedne ciljeve. Komunikacije, pogledajte tri godine poslije rata pruga ne funkcionise... Kadrić: Pod firmom nemogućnosti zajedničkog življenja desila se velika pljačka ona se i danas nastavlja pod firmom privatizacije, dokapitalizacije i sl? Pirija: Hepok je nastao preduzimljivošću pojedinaca, njegova imovina preko 65% posto u 1967 bila je imovina radnika koji su ga i stvorli. Dzan Karlo Paljeti sekretar Komunisticke partije Italije i ja smo radili u Počitelju 1967 god. Trebalo je da imovina Hepoka iz duštvenog vlašnistva predje u dioničarsko duštvo. Naime Reformom 1965 trebalo je ukinuti družavno vlasništvo kao instrument velikosrpske hegmonisticke politike to je bila i politika kralja Aleksadra. Pod terminom društveno vlasnistvo prikrivala se suština a to je vlasništvo radničke klase. Šta to znači na primjeru Agrokomerca. Naime jedna tekstila fabrika koja je počela sa krojačkom zadrugom u kojoj je radilo 9 radnika. Oni su digli kredit i napravili fabriku kredit su uredno vratili i otkud sad ta tvornica da bude društvena, ili državna!? Država je držala duhan, željeznice, pošte i sl. Pored radnika vlasnici su bili i gradjani koji su samodoprinosima gradili vodovode, telefonske cetrale, podizali škole, oporavljali područja poslije zemljotresa i sl. Vlasnik tih sredstava, posredstvom minulog rada je radička klasa i gradjanin ove zemlje bez nacionalnih i vjersih odrednica. Ko sad ima pravo da to nacionalizuje odnosno privatizira odnosno dokaptalizira!? Ili veći dio stamenog fonda radjen je iz doprinosa radnika. I tu se zna vlasnik samo to treba proknjižiti. Samoupravljanje, takvo kavo je bilo, bilo je prelana faza ka dioničarskom sistemu, odnosno konvergentnom ekonomskom sistemu. Primjera radi fakultet u Norveškoj nije samo obrazovna već i komercijalna ustanova či su akcionar i velike kompanije ali sam fakultet je dioničar mnogim kompanijama. Kadrić: I da se ipak dotaknemo politike, ovo što si mi rekao o Rezoluciji Inforbiroa i Titu je nepoznato? Pirija: Glavni uzrok spora izmedju Tita i Staljina je zapravo u neprihvatanju koncepta Balkanske konfederacije od strane srbijanskog rukovodstva. Ne mislim samo rukovodstva u Partiji Srbije već i rukovodstva u Armiji. Balkanska Federacija je trebalo da se konstituiše 1948. Jedan dio tog projkta je već bio realizovan podizanjem zgrada za federalnu administraciju u Novom Beogradu. Spor je nastao oko pitanja: Da li će ta fedaeracija biti sastavljena od 3 ili 8 država. Tri je podrazumjevalo Jugosalviju, Bugarsku i Albaniju zašto se zalagalo srbijansko rukovodstvo ili 8 što je bila ideja Kominterne iz 1924 godine koja je mobilisala slovenačku, hrvatsku, bosansku i makedonsku inteligenciju za tu stvar. Iz Bosne su poznata imena Mujka Golubovića, Šeremeta, Asima Behmena i dr. Da podsjetim da je srpska hegemonija u saveznim organima partije i države onemogućavala formiranje partijskih država u Bosni i Makedoniji. Naime samo Bosna i Makedonija je imala pokrainske komitete, što zanači da nisu ta područja tretirana kao države princip partijskih država. Prije samog konstituisanja Balkanske Federacije srbijaansko rukovodstvo je nastojalo da ojača Srbiju po velikosrbijanskom konceptu. Čak je i Bugarima zakulisnim igrama nudjena podjela Makedonije izmedju Srbije, Bugarske te Albanije. U Zagrebu na sastanku Enver Hodje i Tita gdje je prevodio Josip Dzerdza takodje je bilo govora da se dio Kosova poveže sa Albanijom, ali ništa konkretno nije dogovoreno. Staljin je požurivao sa Balkanskom Federacijom a kako ideja sa 3 države nije prošla kako nije uspostavljena veliokosrbijanska teritorijalna dominacija u toj Balkanskoj Federaciji to je srbijansko rukovodstvo stalo uz Tita i ostalo 1948 znamo. Interesantno je da je odmah iza toga po hitnom postupku Bosna postala partijska država i formiran je republički partijski komitet BiH. Neki od njih su : Satanizacija islama, Svojatanje bogumila, Ekonomija i nacionalizam, Nikola Tesla - genije dobrote... NIKOLA TESLA GENIJE DOBROTE Nikola Tesla, čovjek koji je promjenio svijet Možete li zamisliti kako bi danas izgledao svijet bez električne struje? Mnoštvo najrazličitijih električnih aparata u našim domovima, školama, fabrikama pokreću elektromotori, naizmjenična ili trofazna struja. Vozove, metroe, trolejbuse, sve njih pokreću opet ti motori, te struje. Možete li zamisliti kako bi ovaj svijet izgledao bez radara, onih što omogućavaju da brodovi sigurno morima plove, hiljade i hiljade aviona svakog časa sigurno nebom leti? Da li ste znali da su svi ovi pronalasci i mnogo drugih, čak preko 800 njih vezani uz ime Nikole Tesle? Brojem i kvalitetom pronalazaka, ovaj slavni naučnik je uz Faradeja, postao najproduktivniji naučnik u ljudskoj h istoriji ali bez sumnje i pojedinac koji je najznačajnije izmijenio i samu historiju ljudskog roda. Tragovi sile koju su za sobom ostavljali ratnici po krvavim bojištima od Džingis Kana, Sultana Fatiha, Napoleona, Hitlera, Staljina, do ovih današnjih, djeluju nemoćno prema snazi električnih strojeva pokrenutih Teslinim turbinama, elektromotorima, prema električnoj svjetlosti koja obasjava svaki kutak ove planete. Nikola Tesla je rođen prije 155 godina u Smiljanima u Lici, tada Austougarskoj danas Hrvatskoj, od oca pravoslavnog sveštenika i majke domaćice. Tim povodom želim da se prisjetimo ovog genija ali ne kroz prizmu njegovih naučnih otkrića već njegova gledanja na budućnost, na smisao naučnih otkrića, na misiju čovjeka i čovječanstvo uopšte. Tim mislima je Tesla danas podjednako aktuelan kao i njegova otkrića. Tesla je zapravo cijeli svoj život i živio od tih ideala: radio je, trpio i borio se. Nisu veliki oni koji ponižavaju čovjeka, već oni koji obogaćuju njegovo duhovno nasljedstvo i time pomažu njegovoj sreći. Čućemo i vidjećemo jedan drugoga kao da smo lice u lice i ako će nas razdvajati na hiljade milja. Ja ne vodim brigu, hoće li se moj patent prodati, već hoće li nauci koristiti... Ja radim na naučnoj teoriji, kojom krčim put kroz nepoznate svjetove i postavljam temelje na kojim će buduće generacije zidati novi svijet. Duboko je vjerovao da je misija jednog naučnika prije svega služenje čovječanstvu. Imao je svoj stav o mnogo čemu pa i o snazi ideala koji pomažu pojedincima da vladaju sobom ali i čovječanstvu uopšte da ne potone u varvatstvu i samouništenju. Svi mi treba da imamo neki ideal da bismo vladali sobom i obezbjedili zadovoljstvo, nebitno je jeli to vjera, umjetnost, nauka ili bilo šta drugo, dokle god ispunjava svoju funkciju duhovne sile. Suštinski je važno, za miroljubivo postojanje čovječanstva kao cjeline, da prevlada jedna zajednička koncepcija. Zato je svoj život, uz nauku, posvetio i odlučnoj borbi protiv nacionalnog egoizma i bolesnog patriotizma. Duboko je vjerovao da su upravo nauka i naučna otkrića te moćne sile koje će dovesti do te ljubavi. Taj novi svijet mora biti svijet u kome neće biti eksploatisanja slabih od jakih, dobrih od zlih, gdje neće biti ponižavanja siromašnih od silovitosti bogatih, gdje će djela uma, nauke, vještine, služiti zajednici za olakšanje i uljepšanje života, a ne pojedincima za sticanje bogatstva. Taj novi svijet neće biti svijet poraženih i poniženih, već svijet slobodnih ljudi i naroda, jednakih u dostojanstvu i poštovanju čovjeka... Rat je strašna stvar. Provjeravajući efikasnost izuma prikačio ga je za konstrukciju zgrade u izgradnji. Ubrzo su sa nje, što poskakali što sišli bez daha svi radnici, uvjereni da je zgradu potresao snažan zemljotres. Naime postoji dosta pouzdanih dokumenata koji govore da je sporazum o ne napadanju između Staljina i Tita 1948. Najveći dio Tesline imovine je po Teslinoj smrti iz Njujorka prebačen u Beograd. Bio je uvjeren da je na istom principu principu funkcionisanja oka moguće napraviti i čitač ljudskih misli koji bi producirao slike. Ništa manje vremena je posvetio i traženju načina za prenošenje energije bežičnim putem. Ako je vjerovati onom što je zapisao u tome je i uspio, ali se u njemu javila moralna dilema da li, i kome, dati tu i takvu moć u ruke!? Svaka kugla izbačena iz topa prenosi uništavajući energiju. Zato me moje najnovije ideje brinu. Šta će čovječanstvo učiniti sa njima? Kadrić Mali puteljak je krivudao između čempresa pa se spuštao prema obali Bosfora u sred Stambola. Njim su šetala dvojica prosjedih ljudi, ni stranci a niti poznanici. Čuli jedan za drugog jesu, viđali se nisu, novi pokolj u Bosni ih spoijo. Miris čempresa im palio nosnice a tužne vijesti sjećanja. Ako ko preživi možeš i ispričati pa i napisati šta po sjećanju, ali sad nije vrijeme - objašnjavao je onaj stariji poštapajući se krivudavim štapom od tisovine. Naša nevolja niti počinje niti završava sa ovim što se sad po Bosni zbiva. Juče sam ti pokazivao na onom zaraslom grobu trag naše tuge. Da je on, Husein beg Gradaščević učinio što je trebao da učini, ali i Hamza Orlović i oni prije njih i oni što su kasnije dolazili, ne bi ni oni ni ja ali ni ti bili ovdje. Mani to, nego vidi ove dvije ćuprije - mjenjao je temu, onaj stariji pokazujući štapom u pravcu velikih mostova na Bosforu. I šetali pored Bosfora, gledali ribare što su dugim štapovima po nekoliko sitnih riba odjednom vadili. Pjesnika vukla radoznalost a i krv. Otac mu pričao o Halimagi, nešto po znanju nešto po čuvaenju, rođaci bili. Otac nije volio čitati, draža mu bila usmena predanja, pa ih i sam dorađivao, mijenjao. Halimaga bi više volio knjigu pročitati nego se hljeba najesti. Pjesnika sad za priču zapao. U njemu se poput bijesnih ovnova sudarala njegova nemoć i neukost njegovih sunarodnika. Njemu knjige skidale mrenu sa očiju sunarodnicima neukost bila ko teške bukagije, ruke, noge, oči i dušu im vezivale pred silnikom. Pjesnik je izvlačio iz njega pričicu po pričicu pa ih kasnije uvezivao sa onim što je već znao prateći stazu sa koje se mnogi vratili nisu. Negdje u zimu 1943 godine, poslije pokolja u Bukovici, Halimaga se našao na Alipašinu Polju u Sarajevu. Za ženu i djecu ništa nije znao. Selima, od starijeg mu brata žena, pričala kako su njenu djecu poklali na njene oči a ona bosa u šumu po snijegu pobjegla. Vidjela da je svo selo gorjelo, o njegovim ili nije htjela ili nije znala ništa da kaže. Na Alipašinu Polju ga prepoznao neki iz Bukovice što je već bio u unuformi i nudio je i njemu. Bio na obuci tri mjeseca za minobacačliju i onda vozovima pravo za Rusiju. Zna da je bio Staljingrad ispred njih. Nije viđao žive protivnike, samo leševe. Minobacači obično bili malo dalje od prve linije. Pričao je da se to Bosancu ne može opisati šta znači vojska, šta front, šta širina ruska. Pričao je kako je jednom cijela njegova jedinica izginula. Njemu geler probio kaiš i napravio modricu na stomaku i to bilo sve. Svojim očima je gledao kako vojnici mrtvacima vade zlatne zube, skidaju satove, rove džepove. On je samo municiju ponekad uzimao i cigaru kad bi je vidio. Hrane, čista veša, žena, žileta, svega bilo onih nekoliko mjeseci u pripremi pa ponovo front. Halimaga nije bio od poroka, ni pio, ni žene ganjao nije. Vidio da su ispred Rusi, iza i okolo Nijemci, dolje rovovi i crna zemlja, jedino gore od Boga spas tražio. Klanjao kad je god mogao. I drugi put tenjkovi i granete zemlju i ljudsko tijelo mješali u jedno, ljudi padali ko snoplje, umirali od metka, straha, ruske hladnoće, od besmisla ratovanja. Halimagi ni dlaka sa glave nije falila. Razbijena vojska se povlačila prema Sloveniji on se priključio Titovim partizanima. Niko ga ništa o Rusiji ni pitao nije. Pitali zna li pucati, rekao da zna oko minobacača. Gdje oni zamisle on tu mine ubacivao. Po kapitulaciji Njemačke tražili u jedinici da se jave svi oni koji su ranije bili u nekoj od vojski. Odmah ga sproveli u zatvor. Počeli ispitivati i to mjesecima trajalo. Došao u Tešanj, čuo da mu je tamo od brata žena. Za brata niko ništa nije znao, a baš došao na dan kad mu se snaha trebala udati za nekog muhadžira. U Bukovici na Hajljovinama sve bilo spaljeno, po neko čeljade bilo preteklo i počelo se vraćati. Čuo da mu je jedno dijete kod nekih pravoslavaca na Strečanju. Djevojčica, ali pričala da je vidjela da je Diko Barac vodio četnike što su joj sve u kući poklali. I bila kod ovaca kad je iz šuma istrčao Diko te joj kamenom glavu razbio i kasnije se krio po šumi dok nije nestao bez traga. Pred ovaj novi pokolj, javio se iz Doljnje Pazove sa porukom da je živ. I počeo Halimaga sve iznova, kamen za temelje, ćerpiće sam pravio, usjekao građu, savio kućicu, upalio vatru, na smrt zaboravio o životu mislio. I vukao granje u predvečerje sa Vilove Ravni kući, kad neko zovnuo: - Alime! Prepao se ali i pomislio da ono granje šušti, kad opet: - Alime! Vidio bradata čovjeka, šubaru, kokardu, sve vidio i prepoznao Rista Danilovića. Da sam htio mogo sam te ranije ubiti, ali nije mi više do toga - rekao mu Risto kad mu je prišao. Halimaga, uzeo cigaretu, zapalio, gledao Rista a znao da je sila jada počinio i borio se sa sobom, šta da radi? Na pušku ne može, a da ga on i ubije ne valja. Mnogi koji su bili i žešći od mene sad nose petokrake i ganjaju i mene. I nedo mi Bog da me se oni dočepaju. E neće živa Rista uvatiti, neće - žalio se on. Halimagi se nešto smučilo, nije znao da li da ga žali ili da mu onu pušku o glavu omlati. Pričao mu Risto o ženi i svoje troje djece, o tome kako on neće udužiti, kako će trebati nečiju pomoć, kako Srbima ne vjeruje, pa njega molio da im se nađe pri ruci, jer eto i on njega od četnika brani, kao oni hoće da ga ubiju ali on neda. Rekao mu i vrijeme kad će mu pod kuću dolaziti, a da on ode do Stake, žene mu, te se malo o djeci raspita, njemu zasjede prave i čekaju ga. Kako je dalje išlo ljudi su nagađali ali jedno predvečerje Risto naletio na zasjedu i ranili ga. Kad su mu prilazili da ga uhapse on se bombom raznio. Zasjedi nije bilo do mrtvoga Riste, ali zlato nestalo. Niko ništa o zlatu nije znao. Sve koji su bili sumnjivi pozivali na saslušanja, optuživali kao jatake, tukli mučili, ali ništa. Halimaga mjesec dana u podrumu na Kovačevićima bio. Zabijali mu kline pod nokte, vješali za noge, prijetili da će ga zaklati, psovali mu... Znao je da je zlo tek ako progovori. Kad je krenuo val izbjeglica prema Turskoj, vješto vođen Rankovićevom politikom, Halimaga pokupio svoje i put Makedonije. Tu su morali čekati nekoliko godina na vizu za useljenje u Tursku i početkom pedestih godina doselili na obale Bosfora. Imena zadržali tursko prezime im Turci dali. RAZGOVORI SA PISCIMA: ŠEVKO KADRIĆ PRVI SVJETSKI RAT NAM JE TREBAO BITI VELIKA ŠKOLA, ALI NIJE Ševko Kadrić, planinar, profesor, slikar, prevodilac. Kakva su Vaša sjećanja, i u pozitivnom i u negativnom smislu na Jugoslaviju, odnosno na Bosnu i Hercegovinu? Kadrić: Jugoslaviju, Titovu i našu, sam doživio nogama, očima, dušom, obrazovanjem, tako da je i slika učetvorostručena. Nogama sam u 25 godina kao aktivan visokogorac i skijaš, po nekoliko puta zavirio u sve kutke naše, tada zajedničke domovine, uživao u njima i divio se izdašnosti prirode i privilegiji da upravo mi uživamo tu ljepotu od Triglava do Prokletija i Đevđelije. To u čemu su oči uživale, ruke su bilježile skicom, pričom, romanom, slikom i danas pisac ljepote prirode u kojoj upravo ta doživljena i preživljena ima najznačajnije mjesto. Priči treba dodati i činjenicu da moji roditelji u nekom ranijem sistemu nisu imali mogućnost ni da se opismene, nas petoro njihove djece smo se u toj Titovoj Jugoslaviji okitili fakultetskim diplomama i uživali blagodaati koje su i one i društvo nudile. Pa ako i danas uživamo u životima i mi i naši potomci, vjerovatno podobro treba da zahvalimo toj zemlji i generaciji koja je i oslobodila zemlju od fašizma, ali i stvorila državu u kojoj nam nikom nije bilo tijesno, dok nam to drugi nisu rekli. U toj priči Bosna je lokal zavičaj, ali i ime koje me rođenjem u dobrom odredilo, danas pogotovo. Bio je rat, sigurno je bilo strašno boraviti u Sarajevu tokom opsade… Da li ste se ipak nekada po kajali što ste napustili Bosnu i Hercegovinu u drugoj polovini 1992. Dio njih sam već ispričao kroz romane i pripovjetke, nudeći ih svojim junacima, oblačeći ih na svoje junake kao iskustvo. Interesantno da me nikad i niko nije do sada pitao, da li sam se pokajao što sam napustio Sarajevo 1992. Ukratko iz njega sam izlazio već do tada tri puta ali sam se uspjevao u njega i vratiti, što je graničilo sa ludošću i jedno i drugo, izlaženje i vraćanje. Ponosan sam da sam uspjevao da stvorim uslove sa mojim prijateljima da ne izlazim sam, već uvijek sa konvojima žena i djece. Onima koji misle da bih bio od velike koristi da sam ostao u ratu u Sarajevu, moram reći da nisu u pravu. Ovakvi kao ja su imali na žalost to je slučaj sve do danas ponajmanje šansi da mijenjaju stvar. U Švedskoj ste objavili 10 romana od kojih je pet prevedeno na švedski jezik i dva na njemački. Upoznajte nas ukratko sa tematikom tih romana i recite nam kako su Vaši romani prihvaćeni kod Šveđana, odnosno Njemaca? Kadrić: Svih 26 knjiga na kojima stoji moje ime su, prije svega, angažirana štiva, čovjeka koji ima i hoće nešto da kaže. Zavisno od okolnosti gdje i šta pišem, mijenjao sam formu i način. Recite nam na koje je sve jezike objavljena knjiga i o čemu je riječ u toj knjizi? Kadrić: Priča o bosanskim patarenima u h istoriji u dobroj mjeri pogrešno označenih kao bogumili kojima se opet duhovnost vezuje za neko drugo podneblje, ali neću o tome. Dakle moja knjiga, moja nakana da svijetu približim priču o duhovnosti prostora sa kog dolazim je materijalizovana kroz skup slika stećaka, epitafa sa njih i propratni esej o njima i onom šta oni nose, donose i poručuju. U cijelu priču se umješao i slučajni susret sa švedskim h istoričerem Hanskom Furuhagenu u Štokholmu 1993. Daljne istraživanje me vodilo prema pismu bosančici korištenoj na stećcima i jeziku meternjem kojim na kom su se obraćali Gospodu. To je taj plamen koji će kasnije zapaliti protestantizam u Evropi, pa i cijelom svijetu, a njih na žalost i bukvalno staviti na lomaču crkvene inkvizicije. Otuda priča o bosanksim patarenima bogumilima za svijet i danas u traženju izbavljenja a o tome je riječ je naprosto nezaobilazno štivo. Tu priču sam naglasio u tri svoja romana Bosanski protestant, Luter i Orlović, Zaljubljen u sunce svakako da je nose različiti junaci ali poruka je ista: Bog nije poslao knjigu Svetu ni papi ni sultanu, već čovjeku. Čovjek pred knjigom od Boga poslanom nebi smio praviti tri grijeha: da ne zna čitati, da ne čita, da čita na tuđem jeziku a da ne razumije. Ovdje imam potrebu da vrisnem, da Bosanci ne znaju čuvati ovo blago od svih veće i gruntovnicu svog duhovnog postojanja i trajanja koje je oplemenilo i svijet, već ga olaku u političkoj trgovini dijele sa drugima i upisuju u zajedničku listu hisedara. Da parafraziram Krležu, nama na Balkanu je suđeno da se kitimo tuđim perjem, slavimo tuđe slave a svoje zaboravljamo. Hrvati se u svojoj Hrvatskoj kite rimskim ikonama, Srbi bizantskim freskama, dio Bosanaca molitvom na tuđem jeziku koju nikad razumjeli nisu. Jeste li upoznati koliko su između ostalog kulturno-historijskog nasljeđa stradali stećci u Bosni i Hercegovini tokom velikosrpske i velikohrvatske agresije od 1992-1995. Kadrić: Velikodržavne agresije na Bosnu i Hercegovinu u posljednjim ratovima nemojte da zaboravimo i onu 1918. Jeste tužno, ali se javlja i logičnim da planski zatiru sve elemente koji govore o tome: prostor, toponimi, jezik, stvarnog valsnika prostora ali i integrirajuću, izvornu kulturu koja je uzrokovala specifičan bosanski duh prostora. I tu mogu biti tužan da lokalno, loše uništava bolje, univerzalno, ali najveća tuga je upravo u onima koji bi trebalo da su stvarni čuvari i baštinici Bosne, a to su Bosanci. Njih je sve manje, oficijelno i ne postoje kao ustavna kategorija. Nije očekivati da ta vještačka struktura vlastodržaca nad Bosnom bez Bosanaca zna cijeniti i čuvati sve ono što jeste njena gruntovnica, stećak je svakako sam grunt. Kadrić: Knjigu o Zlatanu Ibrahimoviću sam doživio kao dobar pedagoški udžbenik, koji govori o položaju stranca u švedskom društvu i snazi jednog dječaka da uspije u nemogućim uslovima. U toj priči sam se prepoznao i o tome pisao po švedskim i našim medijima dok nije stigla ponuda da knjigu prevedem. Kasnije će se ispostviti da je izdavaču još trebalo što-šta, ali ostaće upamćeno da je to najbrži prevod u novijoj h istoriji preveđenja svjetskih bestselera. Zlatan je preveden za 45 dana, za sedmicu dana sam obezbjedio i dozvolu Zlatana i izdavača iz Švedske da se knjiga može štampati i na našim jezicima bosanski, hrvatski, srpski. Satisfakcija mi je da čitalac na Balkanu može čitati to štivo i grijati se na vatri koja se zove Zlatan Ibrahimović, po meni najveći i najkompletniji fudbaler današnjice. Kadrić: To je priča koja teče, ugošćavam ljude koji imaju šta reći u sferi kulture a imaju korijen u zajedndičkoj domovini o kojoj sam već govorio. Prije dva dana sam ugostio sjajnog Jasenka Selimovića, koji je na intelektualnom planu ovdje napravio ono što i Zlatan u sferi sporta. Jasenko je sekretar države Švedske i na listi je za Evropski parlament. Prije njega Danjin Malinović, koji je ratno i poratno iskustvo svoje porodice iznio na pozorišne daske i igra širom Švedske kao monodramu. U objalvjenoj knjizi su pisci Fausta Marijanović, Zulmir Bečević… glumci Nerma Likic, Vera Veljović, Iso Porović, naučnici, Amra Osmančević, Goran Bašić.. Kada su zapaljene zgrade korumpiranih vlasti u Tuzli i Sarajevu velikosrpski i velikohrvatski tabloidi i toaletoidi su pisali o tome da su protesti usmjereni protiv tzv. Nije čudo da se narod pobunio to je za mene jednina , upotrebljavajući sva civilizirana i demokratska sredstva, već šta je do sada čekao? Kako je moguće da se oni koje on demokratski bira da mu služe, izdignu na nivo njegovih beskrupuloznih tlačitelja, pljačkaša, i u krajnjem uništitelja a da ih on revnosno iz izbora u izbore ponovo bira? Vlastodršci su se između sebe uvezali za njih ne postoje nacionalne ni vjerske razlike, oni su po pljački rod ali zato pred svake izbore narod okade dimom tamjana i opiju mevludskim šerbetom i tako bezmalo četvrt vijeka. Oni postali miloneri i milijarderi, narod isti onaj koji ih bira na prosjačkom štapu ili na našim jaslama mislim na nas u dijaspori koji revnosno dotiramo i jedne i druge političke vlastodršce ali i njihove taoce. Kadrić: Već sam djelimično odgovori i na ovo pitanje, privatna imovina je neotuđivo pravo u civiliziranoj Evropi. Građani, prognani, opljačkani, poniženi, ništa drugo i ne traže već svoje. Samo ime govori da će se roman fokusirati na događaj koji je dio priče o Velikom, odnosno Prvom svjetskom ratu 1914. Kadrić: Već sam istakao da se trudim da budem angažirani pisac, da bacim svjetlo na temu iz koje treba da se nečemu podučimo, tako je i priča o atentatu u Sarajevu dio te priče. U nju sam upleo nekoliko iskustava, znanja. Moje pripovjedačko, ali i iskustvo i pamet divnog čovjeka koji ratnih 1992. Iz njegove perspektive, perspektive kustosa Bajra Geca, pričam o tome što se desilo 1914, ali i što se dešavalo 1992, 93… priču priređuje, kao što je i red njegova kćerka koja je pretekla rat a kojoj je on istrajno pisao pisma, otkidajući od zaborava i one što je čuvao kao eksponate u muzeju Gavrila, Nedeljka, Muhameda, Franju Ferdinada, vojvotknjinju Sofiju… ali i sebe koji je tražio smisao i razlog da rat 1992-95 preživi. Priča u romanu je građena na h istorijskim činjenicama, besmrtnom iskustvu kustosa ali i fantaziji malenkosti potpisanog na rukopisu. Približavanjem stote godišnjice od tih ubistava u Bosni i Hercegovini a i u regionu vode se rasprave o karakteru ubistava koja su poslužila kao povod pokretanju svjetskog rata. Da li je morbidno bilo gdje u svijetu proslavljati neki datum koji se veže za ubistvo? Kadrić: Nakana romana nije da sudi, onima kojih nema, već da bude iskustvo ovima što jesu. Podsjetimo da se upravo sve to desilo i to u tom ratu, nezajažljiva nova klasa kapitalista je htjela zagospodariti svijetom, preoteti već otete kolonije, domeći se jeftine radne snage i sirovina, prije svega nafte. Slikar Lazar Drljača, junak jednog od mojih romana je bio i zarobljenik i borac u borbama Francuza i Nijemaca na Soči u tom ratu. Na tu vrstu podjela naprosto nemamo pravo pristati. Toj međunarodnoj igri velikih niko u svijetu se nije usprotivio osim Bosanaca 1878, što su platili velikom cijenom. Tom logiciranju nema kraja, ali smisao priče o ovom događaju i jeste da logiciramo, razgovaramo, izlazimo iz rovova Prvog svjetskog rata iz kog ni do danas nismo izašli, naprotiv. Rat je velika industrija od koje mnogi jako dobro žive, ali je problem da svijet živi između zbjegova i na granici globalne kataklizme kojom danas prijeti Putin, juče neko drugi. Prije 25 godina u jednoj knjizi o ekološkim temama sam zapisao, da energije u oružju ima toliko da može pedeset puta uništiti bio-geo sistem u cjelini a bilo bi pogubno da to pođe za rukom i jednoj jedinoj budali. Po svemu sudeći političke budale na ovoj planeti se umnožavaju i to treba vrlo ozbiljno shvatiti. Kako gledate na činjenicu da je ubica, odnosno atentator Gavrilo Princip pošteđen smrtne kazne na koju je bio osuđen zbog mladosti a i danas balkanske policije a i drugdje u svijetu prebijaju i ubijaju protivnike režima… Jesu li balkanske države i brojne druge zaostale 100 ili više godina u odnosu na tadašnju austorugarsku vladavinu prava? Kadrić: Suđenje atentatorima u Sarajevu, pa i Gavrilu je obilježeno snažnim poštivanjem prava i to se mora pozdraviti, bar u tom dijelu. Trojica atentatora su bila maloljetna Princip, Grabež i Čabrinović , bolovali su od tuberkuloze, tada neizliječive bolesti i svakako da su bili podložni manipulaciji, posebno mitu o zaštiti naroda, borbi za slobodu i sl. Zdravost jedne društvene zajednice države može da se mjeri i vladavinom prava. Sa tog stanovišta sve zemlje nastale iz bivše Jugoslavije su u dobroj mjeri bolesna društva, posebno ona koja su imala iskustvo ratovanja. Ne možete danas podsticati pripadnike društva na ubijanje i to nazivati svetim činom a sutra isto to djelo i kvalifikovati zločinom i to je moguće, ali ako vas drugi natjeraju. Oči Balkana su godinama usmjerene prema Hagu i njegovom sudu za ratne zločine, ali naša očekivanja su i dalje da se uhapšenicima sudi našim mjerilima pravde i pravičnosti. Nadamo se da svi na Balkanu dijele mišljenje da su Osmanlije i Austrougari kasnije Njemci, Italijani… bili okupatori Bosne i Hercegovine i drugih država u okruženju i normalno je da su se neki ljudi žrtvovali za oslobođenje od okupatora… ali zar nije opasno veličati ubistvo, odnosno ubicu? Slaveći ratove i njihove junake, mi svjesno i podsvjesno budućim generacijama markiramo protivnike, ali i načine kako se sa njima razračunavati. Zadnjih nekoliko stotina godina, a posebno zadnju stotinu godina na Balkanu imamo ratne i poratne generacije, imamo pobjede, poraze i osvete, imamo stare i nove rovove, imamo stare i nove ruševine. Priča o herojima smrti sa bombama, pištoljima i strojnicama, nadjačava priču o životu. Priču o Balkanu na kom se umire da bi se živjelo, treba za svagda zaboraviti i pretočiti je u istinsku poruku da se i na Balkanu rađa da bi se živjelo i slavio život a ne smrt. Kadrić: Priča o Muhamedu Mehmedbašiću kom je u scenariju atentata bila namjenjena uloga atentatora, je priča za sebe i ne želim ovdje prepričavati roman. Ali imajmo u vidu mogućnost da je u svojoj percepciji on imao jasan stav, zašto, a moguće sasvim drugu oni koji su ga uvukli u priču. Historija je puna primjera heroja koji su ginuli pod pogrešnim zastavama, ali i onih koji nisu bili spremni da se žrtvuju za pravu stvar u pravo vrijeme. Možete li pretpostaviti šta bi se desilo da je atentat izvršio neko sa tako zvučnim muslimanskim imenom i prezimenom? Zašto je baš njemu dat zadatak pored toliko Srba? Da li bi to bio povod za veća stradanja bošnjačkog naroda u Prvom svjetskom ratu ili povod za zbližavanje bošnjačkog i srpskog naroda? Kadrić: Ne bih otimao učešće u priči i moguće logiciranje o temi čitaocima i ovoga teksta ali i romana, ali ne treba mnogo mudrosti pa uočiti da bi cijela priča dobila drugi i drugačiji kontekst. Jeste da su i jedan i drugi Bosanci, i Muhamed i Gavrilo, ali svijet predrasuda i jednostavnih poistovjećivanja je čudo, često i čudovište. Vjerujemo da je prije atentata u Sarajevu Austro-Ugarska imala teritorijalne pretenzije prema Sandžaku, Crnoj Gori i ko zna gdje sve. Vjerujemo da je Srbija imala pretenzije prema Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i ko zna gdje sve. Vjerovatno bi i bez atentata u Sarajevu došlo do sukoba između Austro-Ugarske i Srbije. Ali zbog čega nije izbio međudržavni već svjetski rat? Kadrić: Tačno je da je napetost u svijetu već postojala, da su neokolonijalne ambicije mnogih rasle, o tome sam već rekao ranije, ali atentat u Sarajevu je vjerovatno najdirektnije odredio pravac i mjesto te eksplozije ratne. Naprosto niko normalan u Srbiji na sebe nije mogao uzeti tu vrstu odgovornosti da ga organizuju i ako mnoge indicije upravo na to govore. Narod koji je tek bio izašao iz dva velika rata Prvog i Drugog balkanskog trebalo je da na sebe navuče gnjev tada najveće sile na svijetu Austro-Ugarske i Njemačke. Ako je i takvih tada bilo, oni su najmanje radili u interesu sopstvenog naroda. Srpski narod i Srbija kao država, u Prvom svjetskom ratu su bili na rubu potpunog nestanka, to su trube u koje treba u Srbiji danas trubiti, da se nikad više ne desi da se spas države i naroda gradi na slučaju tuđih pogrešaka, što je bilo slučaj u tom ratu. Rekli ste nam ranije da smatrate da Veliki rat započet 1914. Kadrić: Nije teško zastupati tu tezu o permanentnom ratu koji mijenja prostor i intenzitet, ali traje. Podsjetimo da je taj rat etablirao novu industriju, aviona, traktora, hemijske industrije, oružja, podmornica, brodova… kojoj nije teško promjeniti predznak u ratne. Podsjetimo da su se Ujedinjeni narodi 9. Šta je bio cilj te organizacije, stvaranja Velike Srbije ili? Kadrić: Teško je normalne ljude okupiti oko morbidnih parola u kojima poput zakletve stoji smrt, crna ruka i sl. Ta ideja je i danas zavodljiva i treba je sačuvati u kontekstu pozitivnog sjedinjavanja oko zajedničkog, bosanskog jedinstva po prostoru, kulturi, tradiciji i sl. Poslije atentata u Sarajevu paljeni su srpski dućani… Da li znate da je reisu-l-ulema Čaušević 4. Kadrić: Atentat u Sarajevu je naprosto preplašio mnoge, ko je htio da misli, znao je da ništa više bar u Bosni neće biti kao što je bilo, isto to važi i za Srbiju. Strah je zavladao i u Sarajevu, ali zavladala je i pohlepa kod fukare, kao u svim nestabilnim situacijama. Reagovanje duhovnih i političkih prvaka tada je za svaku pohvalu, ali problem je što je od Bosne i Bosanaca malo toga zavisilo. Говор лидера немачке левице у Бундестагу Господине председниче! Путин жели да војним путем реши украјинску кризу. Он не схвата да се светски проблеми не могу решавати војском и оружјем. Тако се не могу решавати ни руски проблеми. Његови ставови и потези су погрешни. Међутим, ти исти ставови доминирали су и још доминирају на Западу. То показују примери Југославије, Авганистана, Ирака и Либије. Конфронтацију два система заменио је конфликт америчких и руских интереса. Хладни рат је завршен. Међутим, ови супротстављени интереси попримају веома сличне карактеристике. САД намеравају да прошире свој утицај и задрже постојеће интересне сфере. Исто важи и за Русију. Навешћу неколико примера и за њу: Грузија, Сирија, Украјина. Када осуђујемо Путинове потезе, морамо да схватимо како је уопште дошло до конфликта. Бићу крајње отворен: све што је НАТО могао погрешно да уради, урадио је. НАТО је одбио тај предлог. Током преговора о немачком уједињењу, амерички министар спољних послова, немачки министар спољних послова Геншер, и министри спољних послова других западних земаља су обећали Горбачову да неће бити ширења НАТО-а на исток. Прекршили смо ово обећање. Дошло је до његовог незадрживог ширења ка Русији. Бивши амерички министар одбране Роберт Гејтс описао је преурањени пријем источноевропских држава у НАТО као тешку грешку, а позив Запада Украјини да уђе у НАТО као озбиљну провокацију. На крају долази и одлука да се ракетни штит НАТО-а размести у Пољској и Чешкој. Руска влада је рекла: то угрожава наше безбедносне интересе, ми то не желимо. Међутим, Запад је одлучио да игнорише забринутост Русије и наставио је по старом. Уз то, НАТО је током југословенских ратова неколико пута повредио међународно право. То је недавно признао и тадашњи канцелар Герхард Шредер. Србија није напала неку другу државу, нити смо имали одлуку Савета безбедности УН. Упркос томе дошло је до бомбардовања, у коме је први пут после 1945. Становницима Косова је допуштено да на референдуму одлуче о одвајању од Србије. Тада сам жестоко критиковао повреду међународног права и рекао сам да се на Косову отвара Пандорина кутија, јер ако је Косову дозвољено право на самоопредељење, мораћете то исто право да признате и другима. Нисте то озбиљно схватили, јер сте веровали да сте победници у хладном рату за које не важе више никаква правила. Наравно, сада су то исто питање поставили и становници Крима. Повредама међународног права ствара се обичајно право као ново право међународних односа. Сматрам да је сецесија Крима супротна међународном праву, баш како што је то био случај и са Косовом. Међутим, очекивао сам да ће се Путин позвати на Косово, што је и урадио. Али изгледа да не разумете да је повреда међународног права увек повреда међународног права. Питајте неког судију да ли је пљачка са племенитим мотивима у поређењу са пљачком без тих мотива и даље пљачка. Сада Путин каже да Русија мора да брани своје интересе на Криму. Узгред речено, Немачка на Хиндукушу није имала флоту и удаљенија је од њега него Русија од Крима. Упркос томе сматрам да су оба ова објашњења погрешна. Међутим, једно је тачно. Када они који крше међународно право оптужују Русију, која га такође крши, за његову повреду, некако се то чини прилично јаловим и неубедљивим. То је неспорна чињеница. Обама говори исто као ви, госпођо Меркел, о суверенитету и територијалном интегритету држава. Међутим, ови принципи су погажени у случајевима Србије, Ирака и Либије. Запад је мислио да може да крши међународно право јер је Хладни рат завршен. Грубо смо потценили руске и кинеске интересе. Русију под Јељцином, који је често био мртав пијан, нисмо узимали озбиљно. Међутим, ситуација се променила. Касно сте се сетили да се позивате на принципе међународног права настале током Хладног рата. Желео бих да они поново важе, али да важе за све! Дошло је до несугласица између ЕУ и Русије око Украјине. Обе стране су водиле сопствену политику. Нико од европских министара спољних послова није ни покушао да разговара са руском владом и да прими к знању оправдане руске безбедносне интересе. Русија страхује да ће уследити још ближи односи ЕУ и НАТО-а са Украјином и осећа се потпуно опкољеном. ЕУ и НАТО су игнорисале историју Русије и Украјине. Никада нису схватили значај Крима за Русију. Украјинско друштво је дубоко подељено. Ни то нисмо узели у обзир. Ова подела је дошла до изражаја у Другом светском рату, а приметна је и данас. Источна Украјина тежи Русији, а западна Европи. У Украјини у овом тренутку нажалост не постоји ниједна политичка личност која би могла да представља оба дела овог друштва. Али зато постоје Савет Европе и Организација за европску безбедност и сарадњу. Мада смо и њих у последње време прилично занемарили. Донације овим организацијама сте стално смањивали, мислећи да оне више нису важне. Међутим, оне су једине европске организације чији су чланови и Русија и Украјина. Зато морамо поново да их ојачамо, пре свега финансијски, и не би требало да размишљамо о искључивању Русије јер је то потпуно бесмислено. Сви смо били сведоци заоштравања ситуације на Мајдану, снајпера и погинулих. У таквим ситуацијама се често прикрива истина. Зато предлажемо оснивање међународне истражне комисије. Ми, али пре свега грађани Украјине, имамо право да сазнамо шта се тамо заиста догодило и ко је за то одговоран. На Мајдану смо имали демократске снаге, али и фашисте. Запад се мешао директно и индиректно. Онда су министар спољних послова Немачке Штајнмајер, француски и пољски министри спољних послова закључили споразум са Јануковичем и опозицијом. Сада господин Штајнмајер каже да је Јанукович својим бегом овај уговор учинио ништавним. Људи на Мајдану су великом већином одбили постигнути споразум. Јанукович је напустио Кијев тек после тог догађаја. Онда се парламент састао и сменио га са 72,88 одсто гласова. Устав прописује већину од 75 одсто. Пар процената више или мање. То није нарочито демократски. Референдум на Криму ће такође надзирати наоружани људи. Ни то није демократски. Занимљиво је што канцеларка тврди да је референдум на Криму забрањен према украјинском Уставу. Али када тај Устав важи? То није био случај приликом смене председника, а сада би требало да га применимо на референдум на Криму. Морате да се одлучите. Да ли украјински Устав прихватате у целости или само неке његове делове који вам одговарају? Украјина је добила нову владу. Барак Обама, ЕУ и Немачка су је одмах признали. Заменик премијера, министри одбране, пољопривреде, животне средине, државни тужилац, то су све фашисти. Шеф савета за националну безбедност је један од оснивача фашистичке партије Свобода. Фашисти су добили важне функције и доминирају безбедносним апаратом. Да ли су фашисти икада у историји човечанства добровољно предали власт коју су већ једном освојили? Барем је немачка влада требало да одреди црвену линију, нарочито имајући у виду нашу историју. Када је Хајдеров FPÖ ушао у аустријску владу, ЕУ је запретила санкцијама. Међутим, реакција је изостала када је реч о фашистима у Украјини. Свобода има блиске контакте са немачким НПД-ом Немачка национал-демократска партија и другим нацистичким партијама у Европи. Дошло је до напада на Јевреје и на левичаре. Али немачка влада и даље ћути и разговара са овим људима из Свободе. Тиме нећете импресионирати Путина, већ ћете само додатно заоштрити ситуацију. Кисинџер, бивши амерички министар спољних послова, у праву је када каже да санкције нису стратегија, већ знак њеног непостојања. То важи и за све већи број војних летова изнад Пољске и балтичких држава. Блокирани су рачуни Јануковича и његових сарадника, јер се на њима налази проневерени државни новац. Моје питање је следеће: па зар то нисте знали раније? Друго питање: зашто само њихови рачуни? Шта је с милијардама у власништву олигарха? Зашто су све одлуке тако једностране? Морамо бити свесни да постоји само један пут за излазак из ове кризе. То је пут дипломатије. Запад мора да уважи легитимне руске безбедносне интересе, што је препознао и амерички министар спољних послова Џон Кери. Морамо да нађемо решење за Крим, које ће одговарати и Украјини и Русији и нама. Русији се морају пружити гаранције да Украјина неће постати члан НАТО-а. У Украјини мора да отпочне процес помирења и разумевања између истока и запада, можда кроз модел федералне или конфедералне државе или са два председника. Оно што замерам САД и ЕУ је то што никада нису ни покушали да постигну неки договор са Русијом. То мора да се промени. Безбедност у Европи не може да постоји без Русије или упркос њој, већ само кроз обострану сарадњу. Када се једног дана ова криза заврши, надајмо се да ће њена највећа последица бити та што ће све стране убудуће поштовати међународно право. Аутор је лидер немачке опозиционе Леве партије , 13. OSLUŠKIVANJE Ševko Kadrić Nakana Kad pisac objavi prvu knjigu onda osluškuje kako ona živi svoj život, ali kad ih napiše na desetine sa nakanom da inspiriše čitaoca na kreativnost, onda počinje osluškivati kako oni sklapaju svoje svjetove u kojima je i njegova knjiga cigla. To i jeste cilj stvaranja, cilj rada odgoitelja, učitelja, profesora. U moju biografiju sam davno sve od toga upisao, učitelj učitelj slikanja, skijanja, plesa , profesor na srednjoj školi, profesor na fakultetu. Evo tih nekoliko osluškivanja, upravo skinutih sa interneta, svakako da ih je mnogo više, ali ova govore o značaju pisanja i djelovanja za novo stvaralaštvo, ali i nužnosti pisca i učitelja da kad piše, uvijek ima u vidu ozbiljnost i značaj tog posla. Pokupio sam ploče i slušao ih cijeli dan. I zaista je pi sac u pravu doživljaj je poseban. Za razumjevanje između različitih naroda potrebno je da se razumijemo. U raznovrsnosti je bogatstvo i novi civilizacijski iskorak. Zaista je sevdalinka izuzetan kulturni doživljaj i prava ljubavna balada». Napisaće na svom bloggu Bror Kajsajuntti iz Luleå. «Čitala sam tekst Š. Kadrića u Finnvedennu, o propuštenim šansama integracije, objavljen 14 septembra 2005. Pred odbranu doktorske disertacije na Univerzitetu u Geteborgu, nazvala me dr. Ovdje ću izbjeći sve ostale riječi koje mi je Amra tada rekla, ali sam shvatio da misli na svoju porodicu i dio njene generacije koja čita moje knjige. Rekla mi je i da je kao moto disertacije stavila jednu od misli iz te knjige. Čitajući disertaciju nailazim na misao, koja i nije toliko moja, koliko misao podneblja, koju bi mi trebali da i više baštinimo. Kog i kakvog su učinka u javnosti ostavile knjige, namjenski pisane za edukaciju prije 1992. Ovo su razlozi zašto se upuštam u o pisivanje onoga šta i kako sam radio i pisao u zadnjih 15 godina, uglavnom za prostor Švedske vezan. Lično sam ubjeđen da se ljudi vremenom ne mijenjaju previše, ali u novim okolnostima pokazuju starog sebe, oslonjenog na iskustvo, znanje, navike, ali i nove okolnosti. Primjera radi strasni komunisti su postali strasni nacionalisti, poenta nije ni na komunizmu ni nacionalizmu, zajednički imenitelj je ono strasni. Na drugoj strain moralni ljudi ne traže moralno uporište u partijama ili ideologijama već samu moralu. Ili neznalice i u komunizmu i u nacionalizmu traže nadopunu svog neznanja u sili vladajuće ideologije i masi folk, populos , takva nadopuna ne treba obrazovanim i intelektualcima, otuda su oni uvijek u nemilosti ostrašćenih, neukih onih narodom zaklonjenih. U pred ratnom periodu sam nastojao ukazati šta instrumentalizirani nacionlaizam što jeste pobjeda vjersko nacionalnih partija u BiH donosi Bosni, u samu ratu sam radio ono što sam mislio da trebam i moram, tri puta sam vodio konvoje žena i djece iz opkoljenog Sarajeva, i osmišljavao rad Dječije ambasade u Sarajevu, Makedoniji, Turskoj, Bugarskoj i na kraju Švedskoj. Kad je ta priča završena, pisanjem sam nastojao osmisliti sopstveni život, ali i paliti svijeće u mraku, ostrašćenih, neznalica, onih narodom zaklonjenih ili neukih švedskih državnih činovnika, dajući samopouzdanja i snage ovima koje smo ovdje doveli ne njihovom željom. Izabrao sam upravo ovaj dio mog života za opisivanje, zato što želim biti uvjerljiv, edukativan, ali i priču podkrijepiti slikama koje se u nju uklapaju ili je ilustriraju. Majka je pričala da me tri dana porađala, sve joj vene po nogama iskočile a meni glava poplavila, srasle se oči, nos, od usta samo mala rupica ostala. Žene su, tad u Brdu, bile osuđene da se porode ili umru, do najbliže bolnice je trebalo rodilju nositi satima, moja majka se porodila. Koliko god da prebiram sjećanja po glavi, tražeći slike koje sam upamtio, prije nego smo u Foču doselili, jedva da ih imam nekoliko, čak im ne mogu ni redoslijed odrediti. Znam da je otac radio u Sarajevu i povremeno bi dolazio kući da, ogrnut dugim kožnim kaputom, projaše snažna alata. Vadio bi pištolj a imao je i pušku i pucao uvis. Tu sliku sam možda kasnije u glavi uvezao jer smo u porodičnom albumu zaista imali sliku oca na konju sa podignutim pištoljem u ruci. Volio je i da svira tamburu, kako je on nazivao, kasnije sam shvatio da je riječ o sazu, uz koji bi mlađarija igrala. Pjevao nije, u ratu je ostao bez jedne buben opne, pa je bio potvrd na uši. Bio je krupan, lijep, plavih očiju, iz rata izašao kao Titov partizan, okićen sa nekoliko odlikovanja, u miru onim ratnim odlikovanjima dodao i lovačke značke, udarničke značke sa radnih akcija, ali i odlikovanja Crvenog krsta. Narod ga je takvog volio, on im je rastjerivao strah od odmetnika, razveseljavao ih svirkom, ali i pomagao kad im je pomoć trebala. Otac je uletio u sobu, sav ljut, sa rafa uzeo pištolj, stavio ga za pojas i istrčao vani. Kroz prozor sam vidio i mamu, kako je bacila naramak drva, sjekirom odsjekla jednu paliju i krenula prema Ćazimu i Devliji Musić, između zavađenih porodica se ispriječio neko od Dedovića. Krv je trebalo da padne zbog menjika, otac je valjda prekosio liniju koja dijeli imanja. Sreća krv ne pade, mi sa Musićima ostasmo u dobrim odnosima, za cijeli život skoro najboljim, Šerif stariji brat i Rasim Ćazimov se kasnije kumovali i čuvali jedan drugog dok je života u njima bilo, otišli skoro u istoj godini, lahka im zemlja bosanska. U svježu sjećanju mi je i gromila oko trešnje, negdje u strani iznad kuće. Tu smo našli zeče. Dok smo se oko njega igrali, tamo odakle dolaze muškarci iz Sarajeva, pojavilo se njih nekoliko, među njima i otac. Izvadio je mesinganu kutiju sa tahanhalvom. Sjećam se šara na kutiji, ukusa, oca u nekoj uniformi, svega. Sjećam se i svadbe, vjerovatno se ženio prvi komšija Ibro Dedović. Ona naša kuća je bila puna djevojaka u mirisnim katovima, tu su se dotjerovale na mene nisu obraćale pažnju, ko zna zašto, ali ta slika i miris mi se pod kožu podvukli. I zadnja, je ona kad smo krenuli prema Foči. Otac je prelomio i donio odluku, majka nije htjela više sama ostajati na selu. Brat, godinu stariji od mene, umro kao beba, očeva majka, nena Hadžira takođe umrla, uglavnom ubjedila ga. On u Foči našao posao, iznajmio sobu u nekom podrumu i poveo nas. Na Planima, gdje treba da se otisnemo prema Šupljici, sve žene su uglas plakale i vrištale udarajući se po prsima Hašima, Vezira, Hajra, Devlija, Emira, Šerfa, Arifa… , muškinje dva natovarena konja niz brdo pred sobom tjeralo, mi djeca Šerif, Ševala, Revko i ja izprestravljeno, gledali i slušali, možda je neko i plakao, nebi me čudilo, plač je bio neodvojivi dio te slike rastanka. U Foči smo bili postanari, kretali u školu kako je ko za nju pristizao. Šerif je nastavio peti razred, Ševala krenula za godinu dvije, ja za dvije godine iza nje. Otac tražio načina kako da se dokopa kakve radničke barake koja se ne plaća. U Ćerezluku, ušao u prazan stan, izbacili nas. Otac doveo fotografa Mazića da nas slika onako ojađene, pred stvarima u avliji, i otišao u Maršalat. Kasnije se falio da ga je lično Kardelj primio nešto mu nisam vjerovao , ali ono što jeste tačno, Rajko Gagović strah i trepet u fočanskoj vlasti čekao ga na Drinskom mostu a mi smo već bili smješteni u baraku na Božovcu. Otac se kasnije hvalio da mu je htio pokazati da ima vlasti i nad njim. U Foči smo 1962. Kasnije smo od stare sušnice kuću ćerpićaru napravili koja je priča za sebe, ali iz nje smo svi krenuli prema visokim školama i svojim životima. Priča o Brdu je važna u mom životu, ono je postalo svojevrstan teatar i ogledalo u kom sam imao zahvalnu publiku, ali i prostor u kom se vidjelo kako vrijeme tu sporo protiče a ja mu odmičem. Kad sam već i u školu pošao, na ljetnjem raspustu a kasniej i zimskom, sam išao amidži Halimu na selo. Idila, malo ognjište, oko njega poravnata zemlja, gore samo krov sa badžom bez tavana. Uza zid nešto potpođenog gdje se po noći spavalo i dvije namještene sobe, čuvane za gostiju. Uz lampu bi se pričalo do kasno noću, priče obične svakodnevne, o govedima, problemu sa vodom, koševini, mobama, sijelima, udajama, bolestima, ratovima… ali se i jelo, krompira ispod sača sa sirom, suha mesa, krompiruše, ili mi je strina prinosila moju poslasticu, pekmez preliven kajmakom. To je vrijeme kad u Brdu nema struje, ni radija, nema puta, nema vode, toalet je bio vani, živilo se bez novina, osim onih u koje se roba u gradu umotavala. Priče mojih vršnjaka, ali i ostalih seljana, su bile kao iz zatvorenog kruga omeđenog velikim zidom u krugu od desetak kilometara. Baš kao onog u Gazi danas, gdje su se Izraelci ogradili od Palestinaca. Pričali su mi o događajima sa ovcama, jakim volovima, o smiješnom događaju pri branju gljiva, mašine mahovine , čuvanju stoke, koševini, o svemu onome što se dešavalo i moglo desiti u onom ograđenom krugu zvanom Brdo. Najsvježije vijesti je donosio amidža petkom iz Vikoča i ja iz grada. Amidža bi otiđi sa konjem na džumu, ali i da se namiri a u veče bi pričao koga je sreo, sa kim je kafu popio, šta je kupio a šta nije. Svi su u selu znalo da amidža ide u Vikoč i dolazili bi da ga mole da im kupi, šibica, kafe, šećera, gasa… Sjećam se jedne priče, kad su djeca ganjala puha, a on sa trešnje u strahu skočio pa se Mustafi kroz nogavicu uvukao u gaće. Šemsa nije smjela momčiću gaća skidati, on poplavio od straha, takvih priča je mnogo… Ja bih pričao o gradskom životu, radiju, biciklu, školi, djevojčicama… Kad sam vidio da imam publiku koja me sa čuđenjem i obožavanjem sluša onda je Brdo postalo moj teatar u kom sam postao pripovjedač. Priče sam uljepšavao ali u njih unisio i ono što se drugima dešavalo a ja im zavidio što nije meni. Pričao sam i odraslima, da bih održao njihovu pažnju uzimao sam mašice i drvo uz ognjište i počinjao da pjevam kao uz gusle. Učio sam pjesme pisane u desetercu napamet a neke i sam izmišljao. To bila poštepica ali i pohvala, kasnije su i plakale kad sam već pustio glas uz harmoniku pjevajući sevdalinke. Ta priča bi se ponavljala između moja dva dolaska, nama u gradu se toliko toga događalo svaki dan, družili smo se sa djecom u mahali, imali svoju bandu i tukli sa drugim bandama. Obično na Poretku ili tamo gdje bi se vođe bandi dogovarale. Imali smo škole u kojima je bilo na stotine đaka, desetine učitelja, knjiga, lopti… oni moji vršnjaci u Brdu Smajo, Mustafa, Esed, Ragib, Ibro… bili upućeni jedan na drugoga i Brdo omeđeno dubokim klancima sa dvije strane, Ćehotinom sa one treće. Da bi se do potoka ili rijeke spustilo, trebalo je više od sata, vražijim stazama a tek vratiti se nazad? Kasnije, kad smo u Foči dobili harmoniku od Faka Mandža, za mlijeko, stariji brat je propjevao i prosvirao. Tad je već i u učiteljsku školu krenuo ja privodio kraju osnovnu. On imao obavezno muzičko i sviranje mandoline, tako da je harmoniku brzo svještio, ja bio samouk, ali uporan. Ne znam kako, ali jedan dan su nam se u kući zatekle dvije harmonike, brat svirao i pjevao u sobi a ja onu drugu okačio na sebe i stao na prozor da me djevojčice vide. Razvlačio sam mjeh i otvarao usta, mahalom krenula priča da znam svirati i pjevati. Odnio vrag šalu, ja navalim na onu harmoniku i prosviram, ma šta prosviram i propjevam. Brat nije dao svoje harmonike da je nosim po selu, ali sa Brda jedan dan odemo na sijelo u Kržavu. Nisam imao novca, ali sam je dobio ali da novac donesem kad mognem. I donio sam to ljeto. Sve zaradio svirajući po selima, skoro dva mejseca. Kući mi se čudili, ali i radovali, donio sam pravu harmoniku, koja bi se i sad mogla pronaći kad bi se neka od vikendica na Ponijerima kod Kaknja dobro prorovila. Ne mogu se baš pohvaliti da sam bio dobar učenik u osnovnoj školi, u prvom razredu sam imao sve petice i bio predsjednik razreda a kasnije prosječan. Tema je bila iz lova, junaci otac, ja i srna koju smo spasili. Pamtim još neke sitnice, naprimjer da smo imali problema sa garderobom pa smo se brat i ja otimali ko će šta prvi obući, jedan dan sam išao potpuno bos u školu, nije bilo ništa da se obuje, čak ni japanki. Umalo da zaboravim, učiteljica mi je bila Jovanka Knežević, bila mi je draga, ali sam joj nosio i mlijeko. Ponekad sam joj čuvao djecu, išla bi da se namiruje a ja ostajao uz Veru i Ljilju, tad sam se izigrao njihovim igračkama, onim pravim. Neću zaboraviti ni nastavnicu likovnog Raziju Muftić, možda sam baš zbog nje zavolio slikanje. Njih četvorica, Halim, Nasko, Abid i otac su bili mobilisani u četiri različite vojske, od čega su dvije bile na strani pobjednika, dvije na strani poraženih. Dvojica su se borila protiv one druge dvojice, uz mogućnost da su ih možda baš oni i pobili. Od jednog do drugog dijela je trebalo ići najmanje po jedan kilometar. Na Studenac se išlo sa bremom koju su žene nosile na leđima ili na konju. U bremu je moglo stati 20-30 litara vode. Da se ode na vodu i nazad trebalo je po sat vremena i to je bila svakodnevna aktivnost svih seljana. Studenac je bio rijetko mjesto gdje su svi morali navratiti, bar jednom dnevno. Danas u Brdu i cijelom kraju ne živi niko, desetine hiljada ljudi su silom rastjerani po svijetu i oni iz Bosne, ali i oni iz Crne Gore na čijoj teritoriji se nije raotovalo. Kuće ako nisu zapaljene, postale su oborine, imanja u korov i šikaru zarasla. Taj kraj više niko neće voljeti i obrađivati kao oni protjerani, koji su tu živili vijekovima. Često mislim o njima, ali i onima iz Posavine ili Kninske kraine, i ako im je grijeh bilo vlasništvo nad tim prostorom a religija izgovor. Često se pitam, ko će više te krajeve voljeti kao što su ga voljeli oni protjerani sa njega? Već ranije sam bio aktivan u radio-amaterskom klubu YU4GNO i svještio morzeovu azbuku, primanje i slanje poruka, rukovanje radio uređajima. I primili me na zanat, otac poznavao nekog majstora i on me primio na praksu na koju ja nikad nisam pošao. Kako nismo imali ideja, ideju nam je dala rodica Esma, ona se godinu prije upisala na Ilidži u Šumarsku tehničku. Doduše ona je stanovala kod tetke Munibe, meni valjalo u đački dom. Oca ubjedili, odveo me i upisao. To je bio moj prvi susret sa Sarajevom. U onom domu bila uglavnom djeca sa sela, skoro isti kao oni moji vršnjaci u Brdu, brzo sam dobio svoje duhovno ogledalo i u đačkom domu za buduće šumarske tehničare ali i šumare. Oni iz starijih razreda su voljeli harmoniku, onima iz moje generacije sam jeftino prodavao priče iz grada, ispalo da sam bio mačo, zavodnik i ko zna šta još, a ja zapravo prvo žensko poljubio tad, baš tu na Ilidži blizu stanice za fijakere. Dušanka joj bilo ime, bila mlađa od mene, ali iskusnija, ja dugo tumarao alejom do doma, ošamućen prvim poljupce, usta na usta. I oni koji su se u početku bunili kasnije su slušali priču velikog Don Žoana iz Velike aleje na Ilidži, otpočetu prvim poljupcem… što je jedino i bilo tačno, sve ostalo sam prepričavao neki neodgledani film. Baš te zime, zdravlje mi se pogoršalo, kako i nebi? Slavili smo Novu godinu, svirali i pjevali u trpezariji a onda po manjim grupama. Napio sam se, ali i demonstrirao karate udarce po malim staklima u hodniku. Prvih nekoliko sam i uspio polomiti u jednom od njih sam ruku rasjekao. Ko zna da li sam je uspio i zamotati, ali sam legao pored prozora u spavaonici i zaspao. Vaspitač Veković mi je više puta tu sliku prepričavao tužan, prepoznavajući u njoj neku svoju. Lokva krvi ispod ruke koja je visila pored kreveta, ja nepokriven a prozor otvoren. Tad sam uknjižio u moju biografiju i dva mjeseca bolničkog liječenja u Foči. Valjda to brzo sazrijevanje i još brže učenje na glupostima i uz masu tableta i injekcija me natjeralo da promjenim način života. Ne gluposti sa alkoholom, cigaretamama, već život, rekao sam sebi! Bilo je to lakše reći nego učiniti. Tragao sam za boljim društvom od onog u đačkom domu. Tamo sam bio glavni, vođa i kolovođa, trebao sam društvo gdje smo svi jednaki, nošeni nekom pametnom idejom. Našao sam izviđače na Ilidži. To me ponijelo, izleti, vještastva, prvi izviđački činovi, logorovanje, takmičenje u orijentaciji, obilazak planina oko Sarajeva. Tog ljeta u Sarajevo je došla i sestra, iznajmili smo sobu na Alipašinu Mostu kuća Esmić, visoko u brdu. Ona studirala na Drveniji, ja išao u školu na Ilidži, stan nam bio na pola puta. Od oca sam dobio posebne upute i ovlaštenja, kad je sestra u pitanju. Po očevim instrukcijama ja sam mogao da radim šta sam god htio, bar kad su žene u pitanju, ali morao sam učiti i ne krasti. Ocu bio važan obraz, moj da ne kradem, sestrin, zna se.. I sestra je dobila posebne instrukcije od roditelja, da čuva mene, ali prije svega moje narušeno zdravlje. Otac i majka Polahko ali sigurno, počeo sam otkrivati i Sarajevo, prvo tranvajem, onda kroz pozorište, kino dvorane, zabave po aulama srednjih škola, kroz harmoniku, onu što sam je kupio od nekog Stovraga ili Roga u Kržavi. Sestra me često švercovala u studentsku kuhinju i biblioteku Vijećnicu. Dobio sam važnost veću nego sam na Ilidži imao. Ovdje su me, kad bi htjeli da kupe ili prodaju bon za ručak, oslovljavali sa kolega. Isto je bilo i u studentskim čitaonicama, u društvu sa sestrinim prijatljima. Ta akademska atmosfera mi se dopala, pravio sam se važan, ali i sanjario da i sam počnem studirati. Tad nije bilo dileme, Šumarski fakultet. Kad bih odlazio u Foču vikendom ili nekim praznikom, sve mi je više imala onu ulogu ogledala koju je ranije imalo selo Brdo. Grad, moji prijatljei iz mahale i grada su živjeli svakodnevan život, dosta monoton, bez velikih događanja ali i ambicija, a moj? Mislio sam da je to tek sad pravi život, zdrav i pon kreatvnosti i dobrih sadržaja. Nikad neću zaboraviti dvojicu profesora sa Ilidže, Osmana Avdića nastavnika maternjeg jezika koji mi je povjerio uređivanje lista, ali i iznudio prvu pjesmu za prvu nagradu, istina to mi je bila i jedina pjesma koju sam u životu napisao , Veljka Tošića, čovjeka koji je istinski volio svoje učenike i brinuo o njima. Milutina Vekovića, vaspitača u đačkom domu, koji je pokazao dosta ljudskosti i brige, onda kad sam je trebao. Sjećam se još nekih starijih o kojima su učenici ispredali legende: Dimić, Jovanović, Pataki, Soroki Jelica, Ćirić Nadežda… Gore u brdu, na Alipašinu ulica Boška Lontoša sam sa harmonikom sebi, ali i sestri obezbjedio značajno mjesto, ugled i mogućnost da se šta zaradi. Sjećam se vojnici su praćeni u vojsku, Nova željeznička stanica se tek otovorila, ja svirao, kolo zauzelo pola aule. Kući došao kasno, taksijem, sestra me napala. Ja iz džepa izvadio toliko novca da smo dvije kirije mogli platiti. I ako smo od opštine Foča dobili kredite, nikad nije bilo dovoljno da se svi troškovi isplaćaju. Jedno bi od nas svakog drugog vikenda odlazilo vozom u Foču da donese hrane, skupo bilo po Sarajevu kupovati. Kasnije smo preselili blizu Jevrejskog groblja, ulica Pećina kod barba Joze. U komšiluku nam je bio tad već oženjen bratov kum Rasim Musić, koji nam se našao pri ruci, ali nam je i brat često dolazio. Kao spasitelj i radost, on se već bio zaposlio kao učitelj blizu Kaknja, selo Brnjic. Tamo mu bio prijatelj Bajro Gec u školi pa i njega namamio. Boravak kod brata učitelja na selu je blagodat, za koju fali riječi da se ovdje opišu. Onda je i brat otišao u vojsku, školu rezervnih oficira u BIleći. Po odsluženju se vratio u Brnjic ali i upisao Višu upravnu pa počeo češće dolaziti u Sarajevo na ispite, ali i boraviti kod nas. Ubrzo je dobio posa u Kaknju, u štabu narodne odbrane. Pred kraj treće godine na Ilidži sam primljen u partiju jednu i jedinu SKJ. Inače se primalo u četvrtom razredu, one koji su se istakli radom, aktivnostima i moralom, predlagali i u trećoj. Profesor Avdić predložio mene. U biografiji sam napisao da sam ponosan da mi je otac Titov partizan prećutao sam amidže koji su bili mobilisani u neprijateljske vojske, dvojica od njih i poginuli, jednom sam odlazio kad sam god mogao , da su svi članovi moje porodica članovi partije, mamu i njene odlaske u džamiju sam prećutao, kao da i nije dio, te moje porodične priče. Rekli mi da treba napisati ono što ide u prilog da me prime, nisu mi trebali ni govoriti ja bih tako i napisao. Međutim život je išao dalje, sestra se vratila u Foču. Ilidža nama, što smo dotakli zvijezde mudrosti, postala pretjesna. U četvrtom razredu nas četvorica, najizraslijih u školi napuštamo Ilidžu i odlazimo prema Delnicama u Hrvatskoj Mirsad Dučić, Milorad Radošević i ja. Tamo ranije otišao jedan drugar pa nas mamio izazovima. Delnice su iskustvo, doživljaj, prva istinska ljubav. To je vrijeme naglašenog konflikta sa ocem, on navikao da mu se ne suprostavlja, ja se bunio. Nisam mogao da zaustavim njegovo nasilništvo prema mami, patio sam i na drugi način to ispoljavao. Bio je grub prema njoj, često je i ruku na nju dizao, smatrao je da mu je ona svojina, nju niko nije imao zaštititi, bila siroče iz onog rata. Sve njene pobili i spalili, jedanaestero na jednu krv, ona preživila bježanjem u šumu. U Delnice sam otišao bez očeva odobrenja, nekoliko mjeseci smo propatili, pali u iskušenje da sobu sa okačenom šunkom obijemo. Ja izvukao najmanje drvce, ona dvojica mi držala noge da se popenjem, klimao sam prozor i popeo se. Jednu nogu sam već unutra ubacio, šunka bila na dohvatu ruke, mi bili gladni. Odustao sam, možda baš ono očevo o čuvanju obraza me vratilo sa prozora. Milorad i Mirsad, bili ljuti na mene. Sutra dan poštar donio novac, brat poslao. U Delnicama mi je dobro došlo poznavanje telegrafije, prišao sam radio klubu i ubrzo stekao društvo i mimo škole, ali i ulogu instruktora u novoj školi telegrafije. Učio sam polaznike da kucaju i primaju morzeove znakove. Svakako i izviđači su mi bili kao rod. Ta jedna godina u Delnicama po intenzitetu sazrijevanja je bila kao nekoliko na drugom mjestu. Upoznao sam divne ljude, ali i one manje dobre. Nikad neću zaboraviti Slavu i Ivana, kod kojih smo stanovali nekoliko mejseci, Bosanca Kerima Jusića i njegovu divnu porodicu kod kojih smo se bili ugnijezdili Mirso i ja kao u svoju kuću Milorad se bio prislonio nekoj mještanki. Atraktivnu razrednicu Seku, za kojom smo svi muški u razredu ludili a i ona se trudila da nas izluđuje, veliku ljubav Boženu iz đačkog doma, o njoj neću sada. U Delnicama sam položio četvrti razred i odbranio diplomski rad, nešto iz eksploatacije šuma. Kući se vratio kao svoj čovjek, za posao ili studije spreman. Tad se desilo nešto neplanirano, oprao sam dugu kosu i izašao vani, do kasno noću ostao u Aladžanskom parku, istina trijezan od alkohola ali pijan od ljubavi i ponovo mjesec bolnice, ovaj put bilo mnogo ozbiljno. Desilo se da je i stariji brat, baš tad imao udes sa službenim autom, jedan čovjek je nastradao ne njegovom krivicom. Trebalo je proći kroz proces isčekivanja suđenja i mog ponovnog oporavljanja. Imali smo sreće da su nas i primili kao pripravnike. Sestru kao ekonomistu, mene kao tehničara. Za prvih nekoliko mjeseci me bilo baš krenulo. Direkcija je imala neki aparat za umnožavanje, isti onakav na kom smo mi u školi na Ilidži radili list kom sam ja tehnički urednik bio. Tehničar koji je na njemu radio nije taj dan došao na posao, u direkciji bila uzbuna, trebalo umnožiti materijale za sjednice. Ja čuo za problem, hladnokrvno otišao i odradio šta je trebalo. Po direkciji se pričalo o tome. Malo iza toga bio neki važan sastanak i razgovor o pripravnicima u opštini. Bio sam prisutan, govorio ali i napisao tekst za lokalne novine. Poslije me pozvao direktor šumarstva Rašo Voinović i objasnio mi da treba da idem u planinu i snimam norme utovara balvana na kamione Maluša i Vrbnica. Dobio sam formular, ostalo ja umnožio na onom aparatu. Išao sam nekoliko mjeseci i snimao, družio se sa šumskim radnicima, šoferima ali i planinom. Naprosto uživao, oni mi se čudili, ja uživam u njihovoj nesreći. Poslije tih nekoliko mjeseci, pozvao me direktor da mu donesem one papire snimljenih normi. Ja odnio, on pričao na telefon i pokazivao da ostavim papire na sto i odem. Ja otišao, ali ponio i papire i čekao pred vratima. Poslije nekog vremena on se pomolio na vratima i pita šta bi. Ja ušao i objasnio mu da sam snimao norme, ali i izračunao prosječna vremena, utovara, transporta, učinka po radniku. Uz to ja priložio i grafikone. On me gledao u čudu, klimao glavom, gledao one rezultate. Tako i bilo, iduću godinu sam otišao na fakultet ali ne šumarski, prije toga sam sa šefom radiliša Partalom otišao u Jeleč i dalje za Palež. Tu se desila ljubav na prvi pogled, zaljubio sam se u jelečku kotlinu, Jelečake i Palež na kom ću kasnije i kolibu napraviti. Trebalo je da budem zamjenik, nekad i šef radilišta. Šumsko radilište i njegov šef su bili važni u njihovom životu. Ja sam imao dobro obrazovanje za ovu vrstu posla, tehniku sam dobro poznavao, teoriju uzgoja i ekploatacije šume, trebalo mi je još prakse. Tu sam naučio i pravilo da seljak, ili šumski radnik nikad ne pita ono što bolje ne zna od tebe. Nisam mario za te male zamke, uživao sam u kraju i u poslu. Jedan dan smo šef i ja naišli kroz selo Govzu. Jedan od radnika nas je pozvao na ručak, a otimali su se da to urade. Dok smo jeli, pofalio se da je sinu kupio harmoniku. Ja sam lukavo gledao harmoniku dok nisam bio u prilici da je okačim na sebe, ali naopako. Tipke sam stavio na lijevu stranu a basove na desnu. Šef me gledao i rekao da ostavim harmoniku da se ne brukam, on me pokušavao vaditi kod domaćina. Kao naivno sam pitao šta je problem, on mi je pokazao da klaviatura ide na drugu stranu… Poslušao sam ga, propuhao mijeh a onda udario. Njemu zalogaj zastao u grlo, oči ostale na meni. Ubrzo me omladina iz Jeleča zvala na sastanak i tražila da im pomognem oživjeti kulturni život. Tako sam se sa radilišta i preselo u Jeleč kod divnog Ahmila Mekića i njegove porodice. A kulturni život Jeleča? E to je priča za sebe. Omladina htjela da se zabavlja, igra i pjeva. Ja pristao ali i uslovio, sve djevojke koje nemaju završenu osnovnu školu da se odmah prijave za polaganje u Kalnoviku. Ja im držao časove, hemije, fizike, matematihe, biologije… djevojke tražile da zasviram da poigraju. Može, ali kad naučite šta je ćelija, tablicu množenja i šta je već bilo tema učenja. Djevojke položile razrede, mi u domu kulture organizovali zabave, ulaznice, sklepali smo i orkestar, organizovali takmičenje pjevača, izbor mis večeri. Izabrali tri najljepše djevojke u kraju. Nama to bilo interesantno i zabavno, narod to ozbiljno shvatio. One tri što su izabrane za najljepše udale se u roku od nekoliko sedmica. U isto vrijeme u Jeleču je bio i neki mladi hodža od Višegrada, Karaman. On ljubomorno gledao šta ja radim sa omaldinom u Jeleču. Njemu petkom na džumu nekoliko staraca dolazilo a i oni arapskom jeziku nisu bili vješti, klanjali, radi klanjanja i straha od smrti, mi u onom domu kulture se životu radovali. Stekli su se uslovi, bio sam iskusniji za jednu, skoro cijelu godinu, intenzivnog rada i u šumi i sa ljudima i na sebi, bio sam potaman i zreo za studiranje. Dovoljno sam volio život da sam ga želio studijem još i oplemeniti, to me vodilo. Porodica Kadrić, stoje: sestra Ševala, stariji brat Šerif, mama, otac i ja. Ponekad kad smo zajedno išli ili se vraćali iz grada, sreli bi Radivoja Marića, radio je na klaonici u Foči. Ona bi mi govorila, da je on bio jedan od ono troje što su njene pobili. Bilo ih troje, jedan imao pušku, Radivoje imao 14-15 godina. Utjerali ih u kuću i zapalili, samo ona pobjegla. To mi uđe u uši i kasnije u razgovoru sa prijateljima čujem da su i oni nameračili baš taj novi. Riječ je bilo o odsjeku za Odbranu i zaštitu. Odem u Sarajevo i predam dokumenta. Bio je i razgovor sa njih nekoliko u komisiji, kao na audiciji. Okačili spisak primljenih, ja bio na njemu. Odem u goste kod prijatelja na Ilidži Mirse, bio je sa mnom u Delnicama , on ranije upisao Šumarstvo. Njegova mama Vasvija, mi ponudi da stanujem kod njih tu godinu. Crvene kožne korice i tanki papiri kao za savijanje cigareta. Nije mi bilo žao a i uštedilo se novca za studije, malo plata, malo harmonika a čekao se i kredit. Tu godinu sam se uhodavao u novom ritmu. Pratio sam predavanja i intenzivno učio, redovno sam sve ispite polagao. Na fakultetu me izaberu za sekretara omladine PMF, što je bilo iskustvo za sebe. Baš kao da smo bili na radnoj akciji «Sutjeska», bili smo sjajno društvo u onom predsjedništvu: Adem Hamzić, Nada Gligorijević, Murat Crneta, Pero Sparavalo, Frida... Profesor fiskulture Šaćir Jažić, bio i predsjednik planinarskog društva «Treskavica», trebalo mu omladinsko pojačanje, meni planinari i planina, tako počela i planinarska priča koja je trajala narednih 25 godina i postala dio novog određenja mene. Počeli smo sa serijom predavanja o planini, planinarenju, opremi, planinarskoj fotografiji... Predavače nalazili među planinarima ali i zaštitarima prirode: Drago Bozja, Muhamed Šišić, Pero Hiljčišin, Slobodan Žalica, Čedomir Šilić, Mithat Uščuplić, Dragomir Lakušić, Nijaz Abadžić... Studentima iz manjih gradova trebalo društvo u Sarajevu, onim iz grada planina i društvo, predavačima publika, spoili smo ugodno sa korisnim. Osmišljavali u hodu, podsticali. Poslije ljetnje škole planinarenja krenula je zimska, poslije nje lednički tečaj, Sarajevska škola alpinizma, obilaženje planina oko Sarajeva, ljetnje višednevne ture po Durmitoru, Prokletijama, Triglavu, Olimpu, Musali, Monblanu... Ja bio idejni vođa i predsjednik, često vodič, osmišljavao boravak na studijima sebi ali i drugima. Zub na Romaniji Foto M. Šišić Na Sarajevskoj školi alpinizma, se desila nesreća koja umalo nije tragično završila. Gore u stijeni penjao par penjača, kod Novakove pećine sjedila i sunčala se djevojka, studentica Ilhana Sedlarević. U jedno trenutku nepažnje naglo ustala, izgubila ravnotežu i pala. Kotrljala se niz strme stijene oko 90-tak metara. Sa grupom planinara sam se našao u šumi ispod pećine ali sam čuo zlokobne zvuke padanja. Pojurili smo, gore pod stijenom dvojica planinara bila ukočena i pokazivala na nemoćno tijelo. Vrisnuo sam na njih i počeo akciju prve pomoći i spašavanja. Nakon 2 i pol sata djevojka je bila na hirurgiji na Koševu. To mi je podiglo ugled među planinarima i alpinistima. Postali smo najorganizovanija planinarska omladina u gradu onda i mnogo mnogo šire. Desetak brakova se iznjedrilo iz tog divnog višegodišnjeg druženja u palninarskom društvu «Treskavica». I dugo kasnije ćemo obilježavati biografije i tražiti jedni druge, pa i dana Borka, Jovanka, Geza, Vesna, Jovanka, Aida, Sanida, Dženamir, Cako, Kepi, Nada, Neda, Jadranka, Nerim, Braco, Kek, Lasa, Pipi, Erol… Prvu godinu sam očistio krajem juna i otišao prvo kući. Navratio sam kod direktora Voinovića i tražio kakva polsa preko ljeta. On pozvao šefa iz rasadnika u Odžaku i rekao mu da ja budem kod njega i čitam, ako ima kakvih sitnih polova da mogu i raditi. Tako više nisam morao svirati harmoniku da bi zaradio džeparac, i čitanje se dobro plaćalo. Koji mjesec iza toga, dogodila se strašna porodična tragedija kod Voinovića, Rašo i Mirjana supruga su poginuli u saobraćajnoj nesreći. Nikad neću zaboraviti predivnu tetu Vasviju Dučić, koja mi je, kad je čula da sam očistio godinu, cijelu noć šila pidžamu sa zlatnom vrpcom. U jutro me zvala na kafu i donijela pidžamu na jastuk. Iduće godine sam dobio mjesto u studentskom domu «Neđarići» soba 335. Dom je zaista bio privilegija za studenta koji je htio učiti, istina i za one koji to nisu. Neki su godine i godine provodili po domovima dovijajući se kako da prevare upravu, za krevet ili hranu. Bilo je interesantno gledati moje vršnjake i prijatelje iz Foče kako dolaze i kako se ponašaju u novoj situaciji velikog grada i izobilja slobode. Prolazili su kroz ono kroz šta sam ja već davno prošao, ali i cijenu platio, tad mi sve bilo čudno ponekad i smiješno. Radnim danom ja ustajem, radim gimnastiku i na predavanja, vikendom ruksak na leđa i u planinu, oni... Posebno su djevojke padale u iskušenja, promjene imidža, nosanja indeksa, izazova velikog grada i iduće godine vraćanja kući. Bilo je i onih koji su došli da studiraju i bili svjesni da je ta karta u jednom pravcu, učili, polagali... Činilo mi se kao da ja nisam dio te priče, kao da sam bio izvan. U društvu gdje sam se kretao smisao druženaj je bivao sadržaj, nepisana norma ponašanja ne pušenje, ne alkohol... Vukli smo i tjerali jedni druge na polaganja ispita, vadili iz depresija, tjerali u planinu... Neimanje novca nije smio biti razlog da se ne ide na planinu, hrana se dijelila, novac za karte, «žicao». «Svako davao prema mogućnostima, uzimao prema potrebama», taj komunistički princip je zaista na planini funkcionisao, u dobroj mjeri i danas funkcioniše. Ljudi se poštuju i pomažu u ambijentu ljepote prirode i izazova koje boravak u njoj pruža. Gore u planini sam sretao neobične ljude, od znanja, iskustva i sadržaja. Nikad neću zaboraviti druženja sa dr. Halidom Čauševićem Čaušom, kog je život surovo mljeo a on mu znanjem prkosio, imao je dva doktorata, ali i sjajno iskustvo u planini, Dragu i Terzu Entraut, Đoku Petrovića... Još u prvoj godini sam radnim danom u večernjim satima odlazio na treninge karatea. Do plavog pojasa mi je bio treber Dragan Vikić, za oranž, Pero Mudrinić, za zeleni Rajko Radulović, za plavi Salko Ćurić... Zdravlje i snaga pucali na sve strane, osjećaj duhovnog i fizičkog samozadovoljstva bio potpun. U drugoj godini studija odsjek za odbranu i zaštitu sa PMF se preselio na Političke nauke. Tamo je društveni život i organizacija omladine bila kud i kamo lošija, što nije bilo za očekivati. Studenti su već došli sa određenim političkim iskustvo, ili su se bar tako ponašali tako da je bilo i previše politike i politiziranja a društvenog života malo. Ja sam se držao planinara u studentski život na fakultetu se uključivao samo po potrebi. Disko klubovi po kojim se pušilo i pilo mi nisu bili ni interesantni ni dragi. I ako su kafići bili moda i dio omladinskog imidža tog vremena i tamo sam slabje navraćao, znalo se gdje su planinari, tamo gdje se ne puši i gdje se može ćaskati ili dogovarati o nečim interesantnom ili izlagati slike, svirati gitaru i pjevati. Tad smo izmislili «Behar» na Čaršiji, «Zvono», «Klub naučnih radnika», PD «Energoinvest», «Bjelašnicu», «Tresku». Ovdje da istaknem i uvezivanje studenata istog odsjeka iz različitih republika svaka republika je imala po jedan odsjek na nekom od fakulteta. Prvi put smo se sreli na Kozari a mi iz Sarajeva smo bili inicijatori ali i organizatori. Tad sam upoznao neke ljudi sa kojim će mi prijateljstvo biti kasniej dragocjeno. Tim susretima sam zahvalan za prijatlejstvo sa Filipom Tunjićem, ali i sa Janezom Janšom, obojica kasnije napravili karijere u struci ili politici Godine studiranja su prolazile, ja ih čistio već u junu-julu, sve do četvrte gdje smo u uniformama otišli u vojsku. Ja dobio Bjelovar kasarna 4848. Kroz studij smo teorijski ali dobar dio i vježbama stekli vojničke rutine i čin, kroz služenje od 5 mjeseci trebao je da to i potvrdimo. I to bjelovarsko vojničko iskustvo je interesantno. Upoznao sam različite ljude među oficirima, karijeriste, nacionaliste, boeme. U večernjim satima sam redovno trenirao kate i udarce u parku u krugu kasarne. Po danu bio vojnik, po naredbi kapetana držao vojnicima vježbe i predavanja iz raznih tema MPV. Poslije dva mejseca u stroju za ručak pitao nas poručnik ima li neko da zna gađati puškom. Imali smo probu sa vazdušnom, u mene kuća uvijek bila puna oružja pa i vazdušnih pušaka. Nekad sam se igrao kauboja i gađao jednom rukom, u padu, preko ogledala... Na onoj probi napravim sjajno grupisanje pogodaka. Odemo na takmičenje brigade poluautomatskom puškom, ja pobjedim. Odem na divizijsko, budem među troje najboljih, pošalju me na armisjko u Varaždin. Naredna dva mjeseca sam se pripremao i takmičio do završnog takmičenja u Varaždinu. U Varaždinu pored gađanja trenirali smo i karate. Srela se trojica iz KK «Bosna», trener Radulović isto takmičar u automatskoj pušći , Šarenović kasnije komandant divizije Armije BiH u Bihaću. Kad sam se vratio u Bjelovar, stigla naredba o unapređenju u čin vodnika, ubrzo i isteklo vrijeme stažiranja, vraćao sam se kući, opet u uniformi. Prije toga me major pitao želim li ostati kao aktivni oficir pri JNA, ja odbio. Sa odsluženjem ovog vremena programom predviđenog u armiji, zapravo sam i okončao studije i stekao zvanje profesora. Ovo je bila prva generacija studija, koja je bila privilegovana da je imala kombinaciju dva fakulteta, Prirodno matematičkog i Političkih nauka. I jedan i drugi fakultet su u program ugradili svoj dio predmeta. Ako danas mogu da govorim o kvalitetu obrazovanja koje smo dobili, bilo je izuzetno široko. Dio predmeta prirodnih nauka, dio društvenih, praktičan dio rada sa ljudima u najrazličitijim situacijama, elementarnih nepogoda, rata, mirnodopskog otklanjanja uslova i uzroka koji dovode do neželjenih pojava u društvu. Kasnije će se pokazati, na postdiplomskim studijama u Zagrebu i kroz izradu doktorske disertacije u Beogradu, da je to obrazovanje dalo dovoljno dobru osnovu da se posao u struci može kvalitetno obravljati i dograđivati. Sa studija se treba prisjetiti ljudi koji su na izvjestan način i sam studij obilježili, u prvoj godini je to bio profesor Ahmet Jugo, čovjek koji se studentima zaista našao pri ruci, kasnije ću imati izuzetno dobre odnose sa Jovom Divjakom profesorom i generalom , ali i mnogim profesorima koji su nam se upisivali u biografije: Albin Papo, Ljubo Berberović, Hilmo Neimarlija asistent na marksizmu , Joco Marijanović, Hasan Sušić... Ovdje treba spomenuti još jednog od asistenata na vojnim predmetima, to je Voislav Šešelj. Bio je nezgrapan izgledom ali i podosta zalutao u oblast vojnih nauka. Nečim opečen sijao je vatru oko sebe. Ispostaviće se da je imao strašnih problema sa četvoricom, visokih oficira jedan general i trojica pukovnika , svi su bili penzionisani, bez naučnog stepena, ali našli dobru dodatnu zanimaciju na fakultetu, ovje treba naglasiti da su sva četvorica bila Srbi Miličević, Čučković, Mrković, Kotjeljnikov. Šešelj je bio tad već bio doktorirao ali je bio asistent generalu Miličeviću. Svoje nezadovoljstvo nije iskaljivao na njima, koji su bili uzrok njegova nezadovoljstva već drugima, na žalost ne-Srbima. O ostalom neću u ovom kontekstu. Od onih iz generacije rado se sjetim, Zeke Muratović , Kepija Muhamed Kapetanović , Dugog Grahovac Ranko , Enko Enver Tahirović , Dragana... Dok sam studirao, sestra se udala u Kakanj, muž inženjer kreativan sa stalnim poslom, u čaršiji i ona brzo posao dobila. Definitivno su ekonomske poteškoće porodice a i moje, otišle u zaborav, kuća u Foči i okućnica počela da se uređuje kao cvjetna bašta. Mlađi brat imao zlatne ruke, otac osjećaj za cvijeće i voće, majka svemu dušu davala, mi pripomagali. Na studiju sam popravio kvalitet mog zdravlja, kroz alpinizam i karate, postao pravi sportista ali i svještio još nekoliko sjajnih zanata, između ostalog upotrebu foto aparata i slajdova koje sam kasnije koristio i za predavanja ali i kao ilustracije za novine i knjige. To je i vrijeme kaod krećući se po vertikali, uočavam razliku u svjetovima i načinima življenja. Sa Lupoča, Romanije, Jahorine, Bjelašnice, Bukovika... Tad sam podosta naučio o fotografiji od planinara M. Čolakovića ali i od šumara i ekologa Ž. Tad je i slika postal dio moje preokupacije, slika pejsaža, čakao sam dobra učitelja da se odmaknem od ametera i početnika. GEOPOLITIKA KAO SUDBINA - Peti dio Piše: Nihad Filipović Što se tiče BiH i sagledavanja modernog bosanskohercegovačkog regionalističkog odnosno separatističkog pitanja, prvo mali retrospektivni osvrt i naglašavanje nekih činjenica koje se ovdje moraju imati u vidu. Sagledavanjem regionalizma u historijskom kontinuitetu uočićemo neke historijske paralele koje će nam pomoći u pravilnijem razumjevanju i interpretiranju modernih regionalističkih separatističkih tendencija, težnji, i pokreta u BiH početkom dvadeset i prvog stoljeća. U Kraljevini SHS kasnije Kraljevina Jugoslavija , od početka dolazi do teških nesporazuma i sukoba na etničkoj osnovi, naročito između srpske i hrvatske komponente novoformiranog kraljevstva. Srpska komponenta je težila unitarizaciji, a hrvatska federalizaciji kraljevstva. Stoga se u tom vremenu, dakle od 1918. Politički uvezanim kroz Jugoslavensku muslimansku organizaciju to im uspjeva do 1939. Tim dogovorom BiH se cijepa na srpski i hrvatski dio, a bh. Tokom Drugog svjetskog rata, koji u jugoslavenskom regionu počinje napadom sila Osovine 06. Sa druge strane srpski nacionalisti u otporu hrvatskom ustaškom pokretu čine zločin genocida nad muslimanima BiH. U Drugom svjetskom ratu dakle, u jugoslavenskom regionu, paralelno sa otporom okupacionoj sili nacističke Njemačke, Italije i saveznika, odvija se etnonacionalistički sukob Srba i Hrvata u kojemu se velike žrtve podnijeli Srbi, ali najveće 1 bosanski muslimani koji su živjeli izmiješani pretežno sa Srbima u BiH, pa su se našli na udaru srpskog revanšizma spram ustaškog zločina genocida kojega je taj pokret vršio nad srpskim narodom NDH. Ovdje je važno uočiti kako je muslimanski element u ovome sukobu tek, modernim političkim vokabularom rečeno, kolateralna šteta. Sukob je per se po sebi dakle , hrvatsko-srpski, a muslimani su tu involvirani historijskim hirom i naročito pozicijom u prostoru. Nakon velikog rata, formirana je nova zajednička južnoslavenska država, ali sada u novom ideološkom okviru i na federalnoj osnovi. Pod dominacijom komunističkog pokreta, u kome je snažna bila internacionalna komponenta razumjevanja i interpretacije nacionalnog pitanja, nova Jugoslavija je formirana kao centralistička država, ali na federalnoj osnovi, gdje je svakom narodu priznato pravo na poseban republički okvir. BiH je pri tome razumjevana kao zemlja 2 ni srpska ni hrvatska ni muslimanska već i srpska i hrvatska i muslimanska. Strogi centralizam je postupno popuštao da bi u vremenu došlo do stvarne federalizacije Jugoslavije, gdje BiH dolazi u poziciju uistinu ravnopravne federalne jedinice. Dok je Savez komunista Jugoslavije opstao i funkcionirao na principu tzv. U kontekstu našeg izlaganja, važno je napomenuti, da u tadašnjoj ukupnoj političkoj situaciji, nije bilo prostora za autonomaške tendencije separatističkog tipa. Partijski monopol Saveza komunista Jugoslavije i ideološki uvezani represivni aparat države, policija, vojska, obavještajna i kontraobavještajna služba, jednostavno nisu ostavljali prostora legitimnom artikuliranju i uvezivanju alternativnih političkih ideja, snaga, pokreta itd. To ne znači da takvih ideja i pokreta nije bilo. Naprotiv, sve vrijeme trajanja komunističke Jugoslavije traje žestoki podzemni rat radikalne srpske i naročito hrvatske nacionalističke emigracije sa jugoslavenskom državom odnosno njenom tajnom službom, kao prvom linijom sukobljavanja. Najprikladniji naziv za ovaj sukob bi bio obostrani terorizam, gdje se pod vidom borbe protiv državne tiranije sa jedne strane i borbe protiv terorizma sa druge strane, obostrano koriste teroristički metodi likvidacije političkih protivnika. Istovremeno, žestoka idejna sučeljavanja, manjim ili jačim intenzitetom, prisutna su unutar SKJ sve vrijeme trajanja Jugoslavije. Ta su, uglavnom srpsko-hrvatska sučeljavanja, na liniji su sučeljavanja centralističke i federalističke jugoslavenske državne ideje, ali je njihova stvarna duhovna pozadina različit pristup ideji državnog suvereniteta. Naime, politička sukobljavanja srpske i hrvatske komponente u okvirima Saveza komunista Jugoslavije, vodila se na relaciji hrvatski dinar u hrvatskom džepu na šta se u stvari svodio politički zahtjev za decentralizaciju federacije , uz srpsko oponiranje takvoj politici i insistiranju na jakoj federaciji. U opisanim političkim uvjetima, težnja za punim političkim suverenitetom se ispoljavala mimikrijski tj. U vremenu komunističke Jugoslavije, u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj SRH Srbi su sve vrijeme, pa tako i prema posljednjem Ustavu SR Hrvatske iz 1974. Ustav SRH iz 1974. Ista situacija je bila i u BiH, gdje su još i dodatno, sva tri bh. Dakle, u takvim političkim prilikama, plus hladnoratovsko okruženje i pozicija Jugoslavije i njenih naroda u svjetskom srazu komunističkog političkog istoka i kapitalističkog zapada, nije bilo prostora, pa može se reći ni stvarne potrebe sem ideoloških razloga političkih snaga što su oponirale komunističkom ustroju države , za ispoljavanjem separatističkog zahtjeva. Zaoštravanjem jugoslavenske krize krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog stoljeća situacija će se međutim, kao što ćemo vidjeti, iz temelja izmijeniti. Srpski otpor federalizaciji federacije kako se to onda nazivalo, imao je svoju težinu i značaj, ali se taj tok nije mogao u postojećoj raspodjeli političke moći, spriječiti njihovim oponiranjem. To je bio izvor trajne frustracije srpskog nacionalizma infiltriranog u Savez komunista Jugoslavije. Za života predsjednika Josipa Broza Tita, koji je svojom snažnom karizmom i neupitnim autoritetom personificirao komunističku Jugoslaviju bratstva i jedinstva, nije bilo šanse da bi to radikalno srpstvo maskirano komunističkom ideologijom moglo pritiscima i kako se u nas u Bosni kaže nazor, ostvariti željene ciljeve. Nije doduše bilo šanse niti da bi suprotna tendencija radikalne decentralizacije mogla prevagnuti mimo volje predsjednika Tita. Historijska je činjenica međutim, da je i sam predsjednik Tito politički evoluirao od zagovornika strogog centralizma i jugoslavenskog unitarizma ka manje ili više relaksiranoj poziciji decentralizacije Jugoslavije. Koliko je u toj evoluciji prisutan voljni element već ostarjelog predsjednika Tita, a koliko njegovo pragmatičko sagledavanje historijskog toka, odnosno odnosa snaga u vremenu i njegova procjena najboljeg jugoslavenskog interesa i nakon njegovog odlaska, ostaje upitno. Neupitno je međutim da početkom hiljadu devet stotina sedamdesetih, nakon tzv. Frustracija srpskog nacionalizma unutar SKJ ovim je samo još više pojačana, jer su se definitivno našli na poziciji političkih gubitnika u dugogodišnjoj frakcijskoj političkoj utakmici zagovornika dvije suprotstavljene političke opcije uređenja Jugoslavije. Nakon smrti predsjednika Tita i nakon pada komunističke ideje na istoku Evrope, u procesu tzv. Oni izlaze sa idejom rekonstrukcije Jugoslavije, zapravo sa starom centralističkom idejom ovaj put sažetoj u krilatici moderna federacija. Na toj osnovi dolazi onda do aktiviranja oponentskih snaga, također sa starom idejom decentralizirane federacije koja u novim političkim prilikama evoluira u krilaticu asimetrična federacija. Bosna i Hercegovina i ubistvo Jugoslavije Kada je 02. Unatoč otporu Saveza komunista BiH SKBiH političkom organiziranju na 3 nacionalnoj osnovi i uvođenje političkog pluralizma u politički sistem BiH što se mimikrijski maskiralo zalaganjem za pluralizam u okvirima Socijalističkog saveza radnog naroda BiH- SSRNBiH , nakon pada berlinskog zida i komunističkog projekta na istoku Evrope, proces pune političke pluralizacije bh. Konačno, taj je proces pratio paralelnu pluralizaciju u jugoslavenskom društvu i državi, a činjenica da se čak i SKBiH zalagao za politički pluralizam, doduše u okviru SSRNBiH, sama po sebi govori o snazi historijskog toka u kojem se našlo jugoslavensko i bosanskohercegovačko društvo. Jednostavno, politička pluralizacija bh. U Sarajevu se 26. Slijedi osnivanje Srpske demokratske stranke SDS , u Sarajevu, 12. Već iz naziva ove stranke osnovane po modelu SDS Hrvatske, jasno je da se radi o političkoj partiji usmjerenoj na artikuliranje političke pozicije srpskog naroda u BiH. Konačno, u Sarajevu 18. Karakteristično za sve tri ove tzv. Vidjeli smo naprijed, SDA je osnovana kao stranka sa jugoslavenskom pretenzijom, tj. Taj izvan bosanskohercegovački element prisutan u svijesti osnivača ovih stranaka je prvi moment koji ovdje valja uočiti, jer to je ono što nam jasno ukazuje na silnice koje će svojim sučeljavanjem dovesti do krize, a potom i rata protiv BiH, odnosno u prvom redu, ispostaviće se u daljem slijedu zbivanja, protiv njenog većinskog bošnjačkog naroda. Drugi moment je odnos prema Jugoslaviji ili preciznije odnos prema snagama i načinima na koji se željelo, pod krinkom jugoslavenstva, izvršiti radikalno preustrojavanje jugoslavenske federacije prema modelu srpskog političkog vrha, koji je prvi uočio neminovnost kreiranja novih odnosa u Jugoslaviji u novoj povijesnoj situaciji nakon pada komunizma. U najužoj vezi sa ovim momentom je odnos prema Jugoslavenskoj narodnoj armiji JNA kao nominalno jugoslavenskoj sili sa monopolom na naoružanje. Odnos prema Jugoslaviji i JNA bio je onaj ključni kamen smutnje između tri etno svijesti. Valja međutim uočiti, kako se odnos prema Jugoslaviji kao državnoj južnoslavenskoj zajednici, ubrzo transferira u odnos prema Bosni i Hercegovini, kao državnoj zajednici tri tzv. Naime, u uvjetima zaoštravanja jugoslavenske krize, izoštravaju se i politička motrišta i povećavaju zahtjevi, pa se suverenitet počinje razumjevati u punom kapacitetu, tj. Pri tome, u BiH, slijedom političkog organiziranja naroda na etničkoj osnovi, političko optiranje građana BiH se većinski kreće po linijama etničke diobe bh. Ovo stoga, jer se, sa jedne strane, separatna etnička svijest, pokazala daleko snažnijom i najdubljim osjećanjima građana bližom identifikacijskom sociološkom osnovicom, nego integrativna bh. U takvim okolnostima, srpski element u BiH većinski optira za reformiranu tj. Dakle, za hrvatsku i srpsku komponentu u BiH odnosno njene većinske političke reprezente, općenito se može reći, kako od početka jugoslavenske krize osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog stoljeća, slijede većinsko političko raspoloženje u Hrvatskoj odnosno Srbiji, te zagovaraju, na jednoj strani tzv. Uz njihovu potporu, dolazi do radikalizacije ukupnih političkih odnosa, na kojoj se osnovi onda začinje istinski politički pluralizam, i to, u prvom redu, etnički predestiniran. Medijsko očijukanje sa nacionalizmom otima se kontroli; dolazi do eksplozije srpskog etnoradikalizma, gdje srpski komunisti, da ne bi izgubili poziciju vlasti i sami uskaču u nacionalistički voz. Kao po zakonu spojenih posuda, to je vodilo do oživljavanju nacionalizma u drugim jugoslavenskim republikama i kod drugih naroda Jugoslavije. Tako je trasiran put neumitnog raspada Jugoslavije. Jer, kada su već otvoreno zaigrali na nacionalističku kartu, komunistima više nije bilo povratka na klasne pozicije i internacionalističku ideju. Jedini preostali put, ukoliko su željeli sačuvati pozicije u vlasti, a jesu, jer su kalkulirali da bi gubljenjem pozicije vlasti bila ugrožena i sama njihova fizička egzistencija, bio je igrati nacionalističku igru oštrije i od samih nepatvorenih nacionalista. Nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj maja 1909. Jedan od prvih poteza nove vlasti bila je izmjena hrvatskog ustava iz 1974. Ovaj izmjena pozicije Srba u hrvatskom ustavu, gdje gube status naroda i bivaju prepoznati kao autohtona nacionalna manjina, razbucaće historijski srpski strah i frustracije prisutne još iz vremena fašističke tzv. Nakon toga srpsko-hrvatski odnosi nepovratno se kreću samo u jednom pravcu: disolucija Jugoslavije, politički razlaz i etničko razgraničenje. Bosanskohercegovačka situacija s tim u vezi, vidjeli smo naprijed, bitno je opredjeljena odnosom etničkih veličina većinskih bh. Između opisane prednje dvije opcije viđenja Jugoslavije, one srpske i one hrvatske, balansira muslimanska komponenta BiH ali i ukupna građanska komponenta , koja je u principu za svako rješenje koja BiH garantira suverenu poziciju, a ako je to nemoguće ostvariti u okvirima nove Jugoslavije a očito je bilo da je to nemoguće ostvariti pošto je hrvatska komponenta u konačnici većinski optirala za izlazak iz Jugoslavije , onda za odvajanje i kretanje sopstvenim putem neovisne države. Muslimanska komponenta se dakle, uostalom kao i srpska i hrvatska, prilagođava toku zbivanja. Međutim, tok zbivanja i središnja pozicija Muslimana u srpsko-hrvatskim turbulencijama, ubrzo će dovesti i SDA na poziciju opreznog optiranja za izlazak iz Jugoslavije. Kasnije, kako se kriza zaoštravala i kako je postajalo sve transparentnije da se ne radi o opstanku ove ili one Jugoslavije nego o političkom redefiniranju jugoslavenskog regiona i odnosa između naroda u regionu, mijenjalo se i raspoloženje građana po ovome pitanju. Bilo kako bilo, to je ta historijska situacija gdje u konačnici, sve tri etnosvijesti u BiH, deklariraju svoju poziciju koja se u suštini, u sva tri slučaja i to po prvi put od pristupanja i stvaranja zajedničke države 1918. Iz prednje sažete prezentacije toka jugoslavenske i bh.